Prljavi, „čisti“ i „čišći“

To pitanje je naročito zanimljivo u danima u kojima su Budimir Lončar i Dragoljub Mićunović racionalniji, moderniji i korisniji od unisone zbunjenosti cele vladajuće i opozicione nomenklature. Od svih koji su u navodno boljim godinama, pred kojima je njihova, i naša zajednička budućnost. Zanimljivo je i u kontekstu mentalnog razgibavanja, te opšte sprdnje jednih s drugima, uz uobičajene, folklorne, uvrede, pretnje, podmetanja, dok vlast i opozicija odbijaju da ponude odgovor na bilo konkretno pitanje, odakle smo, šta smo, kuda idemo.

Da li će se pojaviti, i pobediti, ličnosti, i generacije, bez ikakvog iskustva, čiji će legitimitet, prednost, biti upravo odsustvo iskustva? Lično sam za, uveren da rizik takvog preloma nije veći od rizika suočavanja s dometima, i još gorim namerama, postojećih aktera. Sukob generacija je uslov promena, napretka, ili regresije koja će inicirati potrebe za preispitivanjem. Da li će to biti ličnosti srednje, ili starijih generacija?

Tu se postavlja pitanje, u kakvim smo vremenima preticali, od 2000, 1987, i dalje u prošlost. Kakve smo odgovore nudii svim izazovima, koji su ponekad postajali pretnja duševnom zdravlju i biologiji? Ko je sve pokušavao da ponudi odgovore, rešenja, da pokrene nove važne procese? A a ko se gadljivo ustezao da skoči u blato, krv i fekalije, te fine sastojke srpske politike? Ko će, konkretno, biti ta mesijanska Utopija?

Pred ogromnim smo, možda zastrašujućim izazovima. Suočavamo se sa opasnošću da postanemo ruska enklava odmetnuta od Evrope. I dalje smo potencijalno topovsko meso iste one pameti, i istoga stroja koji je Jugoslaviju 1945. izolovao od evropskih procesa, a tobož je prosperirala u pretećoj ravnoteži dva sukobljena sveta. A bilo je jasno, od samoga početka, ko su pobednici a ko poraženi. I dalje smo u 1987, ili 1991, kad je sistem okrenuo Jugoslovene jedne protiv drugih, samo kako bismo ostali izolovani logor propale sovjetske politike.

Možda to minulo iskustvo nema nikakvu konkretnu ulogu u svetu koji je svakim danom nov. Ako se traga za čistim, nekompromitovanim iskustvom, kakva je konkretna prošlost toga iskustva? Osma sednica, Stari trg, Balvan revolucija, Deveti mart, Borovo selo, Vukovar, Dubrovnik, Zadar, Mostar, Sarajevo, Srebrenica, Bljesak, Oluja, Dejton, krađa lokalnih izbora 1996, bojkot 1997, Kosovo 1998, Rambuje i NATO intervencija 1999, Ćuruvija, Stambolić, Drašković, Peti oktobar, Šesti oktobar, Crvene beretke, Hag, Dvanaesti mart, Koštunica, Tadić, G17+, kohabitacija, afere i pritvori, predaja NIS-a, nezavisnost Crne Gore i Kosova, Miki Rakić, Mlađan Đorđević, Đilas i Lutovac, Nikolić i Vučić …

Ko je bio i ostao, ispravan i dosledan? Ili, ko je tek napunio punoletstvo, i sav ovaj užas ne nosi u svesnoj ili nesvesnoj hronici sećanja, pamćenja, predanja drugih i intimnih trauma?