Foto:Medija centarTo pitanje je naročito zanimljivo u danima u kojima su Budimir Lončar i Dragoljub Mićunović racionalniji, moderniji i korisniji od unisone zbunjenosti cele vladajuće i opozicione nomenklature. Od svih koji su u navodno boljim godinama, pred kojima je njihova, i naša zajednička budućnost. Zanimljivo je i u kontekstu mentalnog razgibavanja, te opšte sprdnje jednih s drugima, uz uobičajene, folklorne, uvrede, pretnje, podmetanja, dok vlast i opozicija odbijaju da ponude odgovor na bilo konkretno pitanje, odakle smo, šta smo, kuda idemo.
Da li će se pojaviti, i pobediti, ličnosti, i generacije, bez ikakvog iskustva, čiji će legitimitet, prednost, biti upravo odsustvo iskustva? Lično sam za, uveren da rizik takvog preloma nije veći od rizika suočavanja s dometima, i još gorim namerama, postojećih aktera. Sukob generacija je uslov promena, napretka, ili regresije koja će inicirati potrebe za preispitivanjem. Da li će to biti ličnosti srednje, ili starijih generacija?
Tu se postavlja pitanje, u kakvim smo vremenima preticali, od 2000, 1987, i dalje u prošlost. Kakve smo odgovore nudii svim izazovima, koji su ponekad postajali pretnja duševnom zdravlju i biologiji? Ko je sve pokušavao da ponudi odgovore, rešenja, da pokrene nove važne procese? A a ko se gadljivo ustezao da skoči u blato, krv i fekalije, te fine sastojke srpske politike? Ko će, konkretno, biti ta mesijanska Utopija?
Pred ogromnim smo, možda zastrašujućim izazovima. Suočavamo se sa opasnošću da postanemo ruska enklava odmetnuta od Evrope. I dalje smo potencijalno topovsko meso iste one pameti, i istoga stroja koji je Jugoslaviju 1945. izolovao od evropskih procesa, a tobož je prosperirala u pretećoj ravnoteži dva sukobljena sveta. A bilo je jasno, od samoga početka, ko su pobednici a ko poraženi. I dalje smo u 1987, ili 1991, kad je sistem okrenuo Jugoslovene jedne protiv drugih, samo kako bismo ostali izolovani logor propale sovjetske politike.
Možda to minulo iskustvo nema nikakvu konkretnu ulogu u svetu koji je svakim danom nov. Ako se traga za čistim, nekompromitovanim iskustvom, kakva je konkretna prošlost toga iskustva? Osma sednica, Stari trg, Balvan revolucija, Deveti mart, Borovo selo, Vukovar, Dubrovnik, Zadar, Mostar, Sarajevo, Srebrenica, Bljesak, Oluja, Dejton, krađa lokalnih izbora 1996, bojkot 1997, Kosovo 1998, Rambuje i NATO intervencija 1999, Ćuruvija, Stambolić, Drašković, Peti oktobar, Šesti oktobar, Crvene beretke, Hag, Dvanaesti mart, Koštunica, Tadić, G17+, kohabitacija, afere i pritvori, predaja NIS-a, nezavisnost Crne Gore i Kosova, Miki Rakić, Mlađan Đorđević, Đilas i Lutovac, Nikolić i Vučić …
Ko je bio i ostao, ispravan i dosledan? Ili, ko je tek napunio punoletstvo, i sav ovaj užas ne nosi u svesnoj ili nesvesnoj hronici sećanja, pamćenja, predanja drugih i intimnih trauma?
Da li je nacionalna izdaja bilo donosenje jednopartijskog ustava 1990 kojim je dat politicki alibi albanskim liderima da potpuno izdvoje Albance iz sistema Srbije? Da li je izdaja nesprovodjenje cak ni tog ustava tolerisanjem krupnog kriminala i neplacanjem struje i poreza na KiM? Da li je nacionalna izdaja ne uhapsiti Jasarija zbog kriminala u pravo vreme i na pravom mestu nego mu pobiti familiju sa decom, zenama i starcima? Da li je nacionalna izdaja odrzavati takav status na KiM zato sto su tri izborne jedinice na KiM sa 100 000 glasova donosile poslanickih SPS-JUL mandata kao Beograd sa 1 000 000 glasova? Da li je nacionalna izdaja ne potpisati sporazum u Rambujeu po kom bi na KiM pored NATO-a bilo i srpskih trupa a potom posle bombardovanja potpisati sporazum u Kumanovu po kojem na KiM nece biti srpskih trupa (ali ni stotinu hiljada srpskih civila) i na kraju sve to proglasiti pobedom? Da li je nacionalna izdaja ostaviti radnike RTS da budu ubijeni zbog tri minute medijske paznje u svetskim medijima koja ocekivano nije nista promenila? Da li je nacionalna izdaja kada se ubije premijer za vreme cijeg mandata je ,tampon zona’ vracena pod kontrolu Srbije a pregovori o Kosovu drzani u okvirima standarda iznad statusa? Da li je nacionalna izdaja paljenje ambasada zemalja cija vojska cuva srpske enklave na Kosovu? Da li je nacionalna izdaja kada se resavanje Kosovskog mrtvaca izmesti iz UN u Brisel a onda taj koji je izmestio proglasava izdajnikom one koji su to dobili u nasledje da resavaju iako ih nije proglasavao za izdajnike za prethodne pobrojanosti? Na toliko pitanja prost odgovor. Ne. Nista od toga nije nacionalna izdaja. Cak ne ni nekompetentnost. Oni su se samo snalazili. Ko zna, mozda su se i snasli? Dajmo im svima priliku da nam dokazu da mozda jesu. Kad-tad? Jer ako je nesto izdaja, onda je to od Srbije priznato Kosovo sa zajednicom srpskih opstina (Kosovo koje nije Srbija ali je i srpsko) i eksteritorijalnoscu manastira i sa stolicom u UN te okoncanjem sukoba i ideje o stvaranju Velike Albanije do Sandzaka, otvaranjem koliko toliko boljih perspektiva i za Srbe (pogotovo na Kosovu) i za Albance. To je veleizdaja! Zbog interesa Rusije? Ne. Rusiji ne treba hajducka enklava da joj kvari ionako komplikovane odnose sa EU. Zbog interesa Amerike? Ne. Americi ne treba hajducka enklava disciplinovanjem koje bi se nametala Evropi kao vrhovni autoritet. Jedan na jedan za to bi bili dovoljni i Rumuni (cak je i fudbalska omladina mogla da shvati posle gostovanja FK Partizan u Rumuniji 1989, citat- J….e, nisam mogao da verujem da ce da nas biju Rumuni jer imamo petokrake na zastavi!-) Zbog interesa glasaca SNS? Da li hajducka enklava treba izbornoj vecini koja posle svega percipira Vucica i SNS kao benevolentnu sublimaciju svih prethodnih iskustava? Verovatno ne. Jer bi u suprotnom trazili Evroaziju u koju prijem nije uslovljen zatvaranjem poglavlja i demokratskim standardima i gde je nekom evro, nekom Azija a nemas ni problem sa resavanjem Kosova, samo kazes ne priznajem i resice se kad-tad. Kome je onda to veleizdaja? Srbima u Srpskoj? Pa oni su najvise od svih solidarno svesni da oni imaju republiku a da Srbi u Gracanici, Kosovskom pomoravlju, Hoci, Sirinicu i Strpcu ako bi se Srpska pripojila Srbiji nebi imali ni srpsku opstinu u razgranicenoj Velikoj Albaniji (PA ZAR SVE NIJE POCELO BRIGOM ZA SUDBINU SRBA NA KOSOVU?). Tim buducim generacijama jer mozda sanjaju da dozive nove Kosare jer im je malo srpskobratoubilackih sacekivanja po tribinama u duhu tradicionalnih porodicnih vrednosti umesto dekriminalizovane rutine lige Evrope? Buducoj intelektualno-naucnoj eliti koja sa u hiljadama sprema na put u Donbas? Na kraju krajeva da li je to hajducka ili dahijska enklava? Nekom hajduk, nekom dahija? Da li je potrebna Evropi? Susedima? Srbima van Srbije? Folklornim udruzenjima? Milonskim eparhijama Srpske pravoslavne crkve -Diseldorfskoj i sve Njemacke, austrijsko-svajcarskoj? Rasko-prizrenskoj? Kome je to veleizdaja, kome treba status dno, kome treba dahijsko-hajducka enklava? Cenim, jedino Profesoru Samardzicu – da bi imao o cemu da skribomanise.
Odličan komentar. Svaka čast za sintagmu: „dahijsko-hajducka enklava“.
Da li to Nikolu Samardžića proziva za skribomaniju neko ko je napisao najduži skribomanski komentar u istoriji komentara u Danasu?