Demokratska stranka nema bolju opciju za predsednika od Dragana Đilasa. Ko misli drugačije neka izađe pred srpsku javnost i, na ovaj način, bez uvijanja, dvosmislica i metafora, izgovori ime i prezime. Kome se ne dopada Đilas, a misli da u DS ima neko ko ume i može bolje, neka kaže ko je to. Ili neka u Glavnom odboru pribavi većinu, obori predsednikov izveštaj o radu i automatski pokrene sazivanje vanredne izborne skupštine.
U suprotnom, i za DS i za srpsko društvo u celini, najbolje bi bilo da ućuti. I da dopusti demokratama s Đilasom na čelu da pokažu šta mogu. Unutarstranačke i međustranačke intrige, kuloarska i restoranska spletkarenja, bušenja po vertikali i cepanja po horizontali, kojima su Đilas i njegovi ljudi, a samim tim i DS u celini, izloženi u prethodnih godinu dana dobro može doneti samo Aleksandru Vučiću i naprednjacima. I nikome, ali nikome, više. Ko nema jasnu alternativu, a stalo mu je do dobra i za DS i za Srbiju, neka konačno da šansu Đilasu. Jer evo punih je godinu dana koliko mu, srećom samo u prenesenom značenju, lome noge, zavrću ruke i drže glavu pod vodom. To je, ne ulazeći u psihologiju pojedinaca, politički i u svakom drugom smislu, neodgovorno i duboko pogrešno.
Pre godinu dana, 25. novembra 2012, Dragan Đilas je izabran za predsednika DS. Autor ovih redova bio je među onima koji do tada nisu bili uvereni da je on najbolji izbor za demokrate i, samim tim, za društvo u kome živimo. Međutim, sve što se dešavalo od maja 2012. do tog novembra govorilo je da Boris Tadić više nije rešenje. Sve što se dešavalo od tog novembra do danas potvrđuje da Tadić definitivno nije rešenje. Čedomir Jovanović je u naletu lucidnosti te 2012. dao najbolju dijagnozu: „Boris je dao svoj maksimum, hvala mu za sve, vreme je da ide“. Zašto se sada, kao, predomislio – interes je LDP, ne DS.
Nije DS počela da propada otkad ju je Đilas preuzeo. Za vremena Borisa Tadića počela je i metastazirala dekadencija demokrata, koju sadašnji predsednik pokušava da zaustavi. Sve aktuelne medijske hajke na DS tiču se Tadićevog perioda. Spoljna politika Srbije koju je Vuk Jeremić promovisao u Tadićevom kabinetu je kreirana. I tako dalje i tako dalje.
Na parlamentarnim izborima u maju 2012. lista „Izbor za bolji život“ osvojila je 22 odsto glasova. Ako uzmemo da su Ljajić, Čanak, DHSS i efekat sinergije doneli samo četiri odsto, DS je, dakle, u najboljem slučaju, osvojila 18 procenata. Na vrhuncu moći, političke, ekonomske, medijske. Danas, opozicione demokrate računaju na 12-13 posto podrške, i to po istraživanjima agencija bliskih SNS, i to dok su stalna meta agresivne kampanje naprednjaka i njihovih tabloida. Pad od pet, šest odsto nije tragedija. Naprotiv, racionalno govoreći to nije loš rezultat.
Ali, svi će se složiti da DS treba bolje. Đilasovi najteži ispiti tek predstoje. Voždovac, Beograd, verovatno i vanredni parlamentarni izbori. Demokrate će pokazati političku odgovornost ako, pre svega, jedinstveno stanu uz svog predsednika. I daju mu šansu. I bore se za zajedničko dobro. Da li je Đilas savršen? Nije. Da li je odličan? Ne znamo. Ima li boljih? Po našem mišljenju, ni na horizontu nema. Ko smatra suprotno, neka jasno i javno kaže to ime i prezime. Ako nema petlju, vreme je da napokon ućuti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
