Fenomen "Konstrakta" 1

Fenomen „Konstrakta“ konačno me je rastužio. Tako smo mnogo nesrećni, željni i histerični da smo načisto poludeli od jedne evrovizijske pesme. Svi. levi, desni, vakseri, antivakseri, rokeri, folkeri, mladi i stari. Ako mislimo da je pesma vesnik novog doba, bolno grešimo.

Pozitivan lik ovog fenomena (nezavisno od same pesme ili plasmana) jeste dokaz da bar u nečemu možemo da se ujedinimo. To nije malo. Najpre zato što u nastupu ima mnogo političkog, dakle, to što se inače psujemo, vređamo, kopamo oči, itd… nije naš konačni odgovor na druge i na situaciju.

Nažalost, pitanje je koliko će vode proteći Dunavom dok ovaj potencijal iskoristimo u neke egzistencijalnije svrhe. Dodajem i ovo: ujedinjenje nije samo nacionalno, što mi takođe govori da svi (na nadnacionalnom nivou „svi“) imamo iste potrebe, patimo od istih bolesti. Tako se završava pozitivan deo.

O negativnom ima da se razmišlja dosta. Naši jednolični pusti životi doveli su do ozbiljne inertnosti. Nešto mora da nam se pusti na TV-u u prajmtajmu da bismo oživeli.

Skrećem pažnju da po gradu Beogradu (verujem i po drugim gradovima) ima dešavanja koja su, usudiću se da kažem iako očekujem rafalnu paljbu, sadržajnija od Konstraktine numere.

Međutim, za upoznavanje kulturne ponude mora da se ustane sa kauča u koji se sljuštimo kad nas iscrpe sve srpske muke (od šefova koji mobinguju, kolega koji nam podmeću noge, Kosova koje nas neće, političara koje nećemo mi, a koji su nas zajahali i insistiraju na svjoj izuzetnosti i spasilačkoj ulozi).

Srbina koji odmara (ili hrani) mozak gledajući TV, listajući tabloide ili Tviter (znači, Srbina poklonika raznorodnih ideologija, ili onog bez ideologije) ne osuđujem, samo napominjem da nam dobre, ali tihe stvari promiču dok trčimo za (gromo)glasnim.

Imam prostor za još sto reči, pa da skratim. Histerija koja se digla oko pesme vrišti o tome da nemamo drugih radosti, da smo utučeni i da nam treba neka potvrda.

Ukoliko bismo se otvorili za druge sadržaje, ukoliko bismo zaista želeli da izađemo iz kolektivne depresije, morali bismo da uložimo napor, a za to očigledno nemamo snage. Iz gorenavedenih razloga. Potreba da ostvarimo zajedništvo i da budemo prihvaćeni takođe se čita iz te histerije jednog glasa.

Sve ovo je odavno poznato: to da smo utučeni, da nam treba ljubavi, da nismo u stanju više da se nosimo sa tegobama vremena i prostora (fizičkog i metafizičkog), da smo zbog toga besni i obesni, ili inertni i nesrećni.

Međutim, Fenomen „Konstrakta“ mi je posebno tužan zato što ponovo bežimo, vidimo ono što je spolja, ne zavirujemo unutra. Ujedinjeni.

Sama pesma upućuje na koliziju između kulisa i suštine. Pevamo, tapšemo i ne trudimo se da osmotrimo šta se iza histerije krije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.