Gospodin Živko

Dve su mi se teme otvorile povodom ove omaške.

Prva, meni veoma zanimljiva, jeste istinska veza među imenima iz slučaja sa konferencije za štampu.

Da li je samo umor predsednika naveo da zameni imena (ne i identitete jer je pokazao solidno poznavanje Željkove afilijacije) ili u tom činu stoji nešto više, zapitala sam se.

Ako je Željko dobio ime prema „želji“, ako mu je etimologija tako jednostavna, ako je ime izvedeno od te apstraktne imenice, onda je zaista neophodno ne samo da nosilac imena bude „živ“ (suprotno od neživ ili mrtav) već i da ima u značajnoj meri izraženu vitalnost koju pokazuju psihofizički zdravi subjekti: da ima želje jer one (kakve god da su, mada je daleko bolje da budu u granicama ostvarivog, a bolje ne samo zato što jedino takve mogu biti ispunjene, već i zato što fantazije – nerealne želje – mogu ukazivati na određene poremećaje, čime se na prvi deo naporedne veze baca ozbiljna senka) suštinski znače život, dok živimo mi želimo.

Moguće je, dakle, da nije bio po sredi iscrpljujući umor, nego je predsednik sve ovo imao u vidu pa novinara još pohvalio (diskretno, da se ne provali odmah) stavljajući u prvi plan njegovu energiju, mladost i vitalnost.

Druga tema je manje lingvistička/leksikološka, a više jezička (ko razume, shvatiće).

Naravno da se čovek zbunjuje kad ima trista televizija i tri miliona novinara (a tek analitičara! ili novinara-analitičara!). Ko će svima da zapamti imena?! Zbunjujuće je čak i ako se predstave neposredno pre postavljanja pitanja.

Iako mi je prethodni pravac razmišljanja o uzrocima zabune mnogo bliži i draži (ne samo za rekreativno razmišljanje), ovaj problem koji potencijalno leži u osnovi slučaja sa KZŠ ozbiljno me se tiče.

Vremena imamo koliko imamo (čak i ako ne spavamo preporučenih sedam do osam sati) i ni minut više.

Da bismo bili temeljno informisani (a informacija je najvrednija valuta novog vremena) trebalo bi po cele dane da provodimo šetajući se po kanalima i čitajući štampu.

To zaista nije moguće.

Srećom, često se isti ljudi vrte po različitim medijima pa to malo olakšava situaciju.

Ne znam da li stvarno imamo toliko da pričamo, jer nije vest više vest već je vest obrada vesti, metavest i onda metavest metavesti.

Pritom, uz televizije, mesečnike, nedeljnike, dnevne novine i silne portale, ostaje utisak da je informacija nekako promakla.

Ona je nestala, istopila se u tumačenjima, iskrivila namerno ili nenamerno.

S vremena na vreme oduprem se vršljanju po medijskom megamarketu, međutim, otkako je počeo rat u Ukrajini, ponovo sam se uplela u potragu za novostima sa terena. Motam se po kanalima i pratim rubriku „iz minuta u minut“.

Verujem da iza potrebe da (sa)znamo stoji ideja o spasenju. A spasenja nema.