Lejt blumeri

Plaćamo penale i ne opamećujemo se, a budući da se ne opamećujemo, možemo stalno da držimo otvoren novčanik koji se tanji kako starimo.

Dodatak: pritom (dakle, prilikom našeg permanentnog odocnjavanja da shvatimo i preduzmemo nešto, čekajući da se same stvari reše ili da ih neko umesto nas završi) neumorno prežvakavamo, verbalno preživamo problem.

Mesecima se govori o kovid sertifikatima, sati i sati na TV-u, strane i strane u novinama.

Filozofiramo o merama, natežemo se, vršimo procenu, verujemo – ne verujemo. Komunalna inspekcija napiše dve kazne pa o tome bruje mediji.

Lekari postaju toliko ogorčeni da gube smisao za literarne ukrase i izbacuju metafore iz referata o stanju na terenu.

Dok na medijskom pojilu verbalni preživari u ekstazi prosipaju reči, reči, reči, ljudi, stvarni ljudi umiru.

Zvuk rajsferšlusa jedna je od najstrašnijih stvari, rekla mi je drugarica koja je bila u batajničkoj bolnici, a čuje se često.

Dok premijerka poveruje, dok poveruju „anti“ sledbenici, desetkovaćemo se. Setićemo se u jednom momentu da učinimo nešto, ali biće prekasno, već odavno je prekasno.

Vrteo se snimak momka koga tuku i šutiraju vršnjaci i opet smo prežvakavali, vrteli glavama i coktali.

Prekasno.

Nije prvi put i nije, nažalost, ni poslednji.

Ne znam kad ćemo uspeti da smislimo način na koji ćemo se izboriti sa agresijom i njenom elitnom pozicijom u društvu, ali i to ćemo učiniti prekasno.

Do tog svetlog časa svi ćemo se podeliti na batinaše i pretučene, a gnev žrtava će narasti toliko da će oni polako ili manje polako prelaziti u drugi tabor. Na kraju, poješćemo jedni druge ili ćemo se međusobno premlatiti.

Čujem, metro će graditi kineski prijatelji, stručnjaci koji nijedan metro nisu napravili u karijeri.

Fino.

I za njih smo poligon za obuku.

Onda, jednog lepog dana u dalekoj budućnosti kad iskrsnu nerešivi problemi, a stručnjaci samo slegnu ramenima (videli ste naš portfolio, videli ste da nikad nismo bili u avanturi rada na metrou, i zašto sad dramite?) odgovorni će otići na zasluženi odmor, a mi ćemo da uprtimo još neki kredit.

Pretpostavljam, čak ni tad nećemo da se saberemo.

Kad se vrate s odmora, naši vrhovni tinejdžeri popeglaće sebi znanim načinima neke mrtve, neke ranjene, neke milione i smisliće novu zanimaciju za tabloide i narod.

Kad će nam doći iz sedalnog dela tela u glavu, kako su lepo narodni mudraci opisali srž problema, pitanje je.

Na terasi gajim prkos.

On se iz semena probija do kasnog proleća, proviri u junu, počne lenjo da cveta u julu i kad čvrsto odluči da oboji stabljike raskošnim bojama, kad napokon smisli da se razbukti, mraz mu pokvari planove, pobije mu sve cvetove.