Nova godina i prateći praznici vreme je kad se u Beograd sliju svi „naši“ raštrkani po belom EU svetu.
To je zato period kad se kolektivno preispitujemo da li smo na pravom mestu. Oni što su otišli imaju neke manifestacije nostalgije, dok im u očima sija tiha radost što samo praznike provode u Srbiji, a mi opet imamo naše ljutnje i ispran gnev. Razume se, svi imamo svoju verziju politike Ovde i Tamo i spremni smo na žučne rasprave kako bismo je odbranili.
U biti, samo mi znamo kako je Ovde i samo oni znaju kako je Tamo.
U Servantesu je izložba Velčeva koju sam nazvala Šta ostaje kad odemo, a čiji je pravi naziv Vacuum.
U pitanju su vešalice kojima je obložen zid galerije i koje su meni pre nego što sam pročitala kraći intervju u Politici nosile drugu poruku.
Naime, prvo me je izložba privukla dizajnerski, kao rešenje korica za knjigu.
Na beloj površini uredno prikačeni kao iscrtani ofingeri, vitki i različiti tek onoliko koliko je potrebno da se udahne život, blaga dinamika u precizno po redovima i kolonama postavljen isti motiv. Idući kući razmišljala sam o zidu dekorisanom vešalicama.
Sasvim drugačije ili pogrešno čitajući ideju umetnika, ofingeri su mi izgledali rasterećeno a sam koncept mislila sam da je ovaj: natrpani ormani, prodavnice na čijim rafovima su plastovi garderobe treba da budu počišćeni, rasterećeni da bismo svi prodisali.
Galerija mi je izgledala provetreno i zdravo.
Ni letnja laka haljina da je optereti i povredi joj slobodu. Kao da su i meni nametnuti tereti koje nam kače na ramena, što stilizovana i redukovana liče na ofinger, spali pa sam se osetila lakše.
Zato mi se izložba dopala još više.
Greška u komunikaciji, promašeni kodovi.
Autor je želeo da prenese tugu pred praznim ormanima onih koji su otišli iz zemlje ili pod zemlju. Nije mi samo dizajnerski kao prvi i opsesivno potrošački kao drugi utisak izbledeo, nego me je skup vešalica naveo da drugačije obradim praznične susrete sa migrantima koji su u Srbiju došli na čaj i čašicu razgovora, da nas izgrle, pokažu fotke i vrate se u život daleko od zapuštene domovine.
Ima neke tuge u onome što ostane ispražnjeno (čak i rasterećeno).
Tako sigurno ima tuge kod onih koji naguraju stvari u kofer pa bace pogled prema vešalicama koje se klate u ormanu zemlje što više nije njihova.
To saznanje mi daje topao osećaj pripadnosti i kontinuiteta, čak i ako je odluka da ostanem bila čisto samoubistvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
