U boj, u boj!

Manje-više sve što znamo sa naglaskom na to da bi trebalo spustiti borbenost izjava.

Da ne bi trebalo podgrevati strah sintagmama i rečenicama kao: nevidljivi neprijatelj, rat/borba protiv virusa, pobedićemo neprijatelja, izgubio je bitku s virusom i slično.

Pokušavala sam da nađem druge načine da kažem isto ovo, ali ratni rečnik nisam mogla da zaobiđem.

Osim ozdraviti, razboleti se, inficirati se, umreti i preživeti malo šta mogu još da koristim od širokog asortimana srpskih glagola sa gorenavedenim značenjima (osim onih obojenih militantnim bojama).

Samo bi još rečnik koji skuplja jedinice čija je semantika iz takmičarskog univerzuma mogao da pomogne. Recimo: izgubio je trku za život… Ili: U utakmici Korona-čovek, rezultat je 1:0 za virus (ili čoveka, mada su zasad slabi izgledi za tu varijantu).

Dakle, trebalo bi formulisati izveštaje s manje ratnih metafora, ali ne znam kako.

Na primer, kako drugačije reći: borio se za vazduh… Trudio se da diše, ali nije uspevao u tome? Mnogo reči, malo atmosfere.

Nisu u pitanju samo izveštaji o epidemiji.

Obasipamo se bojevim metaforama neumorno. „Oni su u ratu oko nasledstva“, „Bori se za pažnju kolega“, „Bombardovala ga je dokazima“, „Ubila mi je veru u ljubav“, „Bori se da sačuva brak“, „Osvojila ga je na kolače i sarme“ itd.

Mnogo je polja u koje se mešaju ratne metafore.

To govori o nama.

Ako su nam i razgovor i ljubav rat, logično je da nam je virus neprijatelj, te da trenutno vodimo rovovsku borbu u kojoj nemamo adekvatno oružje već se golim rukama hvatamo u koštac s Kovidom-19/20.

U našim glavama je stalno ratno stanje samo se menjaju neprijatelji ili se menjaju prioriteti u borbi.

Kao da živimo u video-igrici gde nas napadaju sve nemani smišljene otkako je sveta i veka i mi uskačemo iz rova u rov, menjamo saveznike, ratujemo sami ili menjamo oružje u zavisnosti od pretnje.

A sve su bitke egzistencijalne jer ne menjamo vizuru. Možda je u drugim kulturama drugačije.

Bilo kako bilo, kad pokušam da se izmaknem i osmotrim sa strane kroz šta prolazimo, kad izađem iz video-igrice u kojoj se upinjemo iz petnih žila pa nasumično srljamo, bacamo bombe naslepo ili se radujemo osvojenoj tvrđavi ne znajući da nas iza brda čeka nov neprijatelj, bude mi žao.

I tih malih igrača sa šlemovima i opasačima i mene same koja moram da se vratim na nivo do kog sam se popela ili do kog sam pala.