Iz obilja tekstova raznih medija gde sve puca od senzacija, kojima autori žele da nam izvuku najdublja osećanja i bace ih na nas (već dovoljno emotivno potrošene) da se s njima nosimo, pritom koristeći prilično jeftine tehnike, izdvojila bih film „Tata“ Vladimira Belinjkia.
To je priča o dve sestre koje se sastaju u porodičnoj kući u kanadskoj planini i u dugoj noći govore ili „rečito ćute“ o zlostavljanju koje su trpele od oca.
Film je lišen mučnih scena seksualnog maltretiranja, kojima bi svakako pribegli mnogi govoreći o ovoj za manipulaciju gledaocima vrlo pogodnoj temi, a njegova dubina gradi se kroz spore, tihe dijaloge, tek nekoliko suza, krupne planove, odličnu glumu starije glumice, dobro predstavljen kompleksan odnos između jedine dve junakinje, tišinu koja odzvanja u kući na obali jezera.
Dakle, može drugačije.
Ne moramo da budemo bačeni lavovima (u značenju, emotivno pokidani traumatičnim scenama) da bismo odgledali filmsku obradu teške, ozbiljne i nažalost aktuelne teme.
Umesto da nas potroše efektima i drugi autori koji imaju nameru da progovore o bolestima društva, mogli bi da posegnu za načinom koji će da nas otvori za promišljanje a ne da nam obraze okvasi suzama.
Unutar tog okvira: seksualno zlostavljanje u porodici, možda još važnija je tema mehanizma koji se razvija između nasilnika i žrtve.
Nije nepoznat, pisano je o njemu dosta, ali je vrlo snažan i često živ u ovakvom odnosu. U filmu „Tata“ veoma je delikatno prikazan.
Obe ćerke vezane su za oca-ljubavnika. Mnogo se prećutkuje i saznaje preko neverbalnih kanala, baš onako kako se to dešava u životu. To je još jedan kvalitet filma.
Gledala sam kako junakinje žive svoju ambivalenciju i prepoznavala nas. Mlađa sestra je u jednom trenutku rekla kako je zavolela svoj kavez. Odnosilo se na praznu kuću u divljini, a zapravo na život u ropstvu.
Ne mogu da kažem da su iracionalni razlozi zbog kojih se vezujemo za svoje nasilnike, jer nemamo izbora pa to ispada praktično rešenje.
Ali, nije mi jasno kojom nas to teškom magijom privlači ovaj kavez, zašto ne možemo da izađemo, iako su teška vrata, ona su otključana. Ipak, kao hipnotisani, mi gledamo u ekrane i svađamo se oko bojkota, svi sa svima.
A voljno ili po navici ostajemo u kavezu. Verovatno ga na neki opskuran način kao i protagonistkinje „Tate“ volimo.
Ne mislim da je Bilenjki aludirao na našu društvenu klimu i opštenarodne zlostavljače, ali nisam mogla film da gledam bez te perspektive.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
