Kada je Andrija Prlainović usred slavljeničke euforije posle osvajanja toliko dugo čekane olimpijske titule u vaterpolu, u izjavi za RTS, iz dalekog Rio de Žaneira zavapio za SISTEMSKU pomoć našem najtrofejnijem timskom sportu, jer će bez nje u doglednoj budućnosti potonuti u amaterizam, bio je danima razapinjan na stubu srama.
U medijima, izjavama najviših državnika, na društvenim mrežama… Sa zajedničkim lajt motivom prekora „vidi ga, našao se da popuje, a svake godine zaradi par desetina hiljada evra od medalja… još će i nacionalnu penziju da prima“. Dve godine kasnije, „prosjačenje“ sedmostrukog evropskog klupskog šampiona VK Partizan za novac potreban za grejanje hladne bazenske vode pokazuje koliko su se o njega ogrešili svi neuki ili naručeni mešači „baba i žaba“, jer je u srpskom klupskom vaterpolu voda davno došla do guše.
Istina je da je nekim drugim klubovima još ugroženija gola egzistencija, ima mesta priči da se velikanom sa Banjice nije uvek mudro finansijski upravljalo, pogotovo u vreme kada je jedino on zarađivao od korišćenja svog ili opštinskog plivališta (još traje sudski spor oko vlasništva), u pravu su i oni što u Sportskom društvu Partizan vide najbližu ruku spasa… Ali, crno-beli nisu što i ostali. Nikada bili. Čak i oni što im je mrska ta kombinacija boja i likuju zbog urušavanja onih što su kroz istoriju umeli da „preotimaju“ talente po zemlji i regionu ne mogu protiv činjenica. Partizan je mnogo više od silnih trofeja, kakvih ima samo još u riznicama hrvatske Mladosti i italijanskog Pro Reka. On je ceo svoj vek „proizvođač“ vrhunskih igrača i trenera, izvor s kojeg su se „pojile i poje“ iste one reprezentacije čiji nas uspesi iz leta u leto dovode pod svodove čuvene terase beogradske Skupštine. Zato je njegov položaj tužna paradigma katastrofalnog stanja u ovom sportu, zbog toga bi njegova propast i nacionalni tim povukla na dno. Možda već posle sledećih OI, jer su klinci viđeni za naslednike sadašnjih asova pod kapicom sa trobojkom, pritisnuti bedom, prinuđeni da sve golobradiji beže u zemlje dosta lošijeg vaterpola rejtinga. NJihovi učitelji takođe, pa ih sve više za hleb zarađuje po Aziji, u sredinama čije selekcije na velikim takmičenjima služe kao „topovsko meso“ Srbiji.
Zato što je njihova država nekome majka, a nekome maćeha. Jer ista planira izgradnju Nacionalnog i još sedam, osam novih fudbalskih stadiona, iako sadašnje tribine zvrje prazne, a žmuri na očajničko batrganje vaterpolo davljenika, koji tako neprofitabilan može da se spase samo uz dugoročnu podršku vlasti. I to, da apsurd bude veći, ne mnogo veću od godišnjih troškova novogodišnje ulične rasvete.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
