Kolumne

Putujuće pozorište Šopalović

Putujuće pozorište Šopalović

Prizor prvi: SMOTRA



Zaletište na Andrićevom vencu, po sahata pre podneva. Pedeset pet dičnih Srbalja-pismonoša spremno je za ofanzivnu diplomatsku misiju širom ekumene.


Tišina

Tišina

Letnje doba, kad je život fjaka, da parafraziram onu čuvenu uspavanku iz opere „Porgi i Bes“ (pitajte Dženis Džoplin). Jedva da se nešto događa: da nije napalo Teofila Pančića, jedini skoro-pa-događaj bio bi nastavak ovog kosovskog budaljenja. Po toj vrućini nije mi više bilo ni zabavno da gledam ove naše nesrećnike kako se licemerno migolje u pokušajima da uvere sebe i nas da zaista veruju u to što govore. Više sam voleo kada su se nekada letnje novine bavile drekavcima.

Šund und drang

Šund und drang

Pošteno me je nasmejao predlog DSS-a da se uvede porez na šund, a do smehotresnih suza me je dovela opaska Ljube Živkova da bi u slučaju da predlog DSS-a prođe, najveća žrtva oporezivanja bio upravo DSS. Mada – mrtva je trka. U Srbiji gotovo i nema političkih stranaka čije se delovanje ne zasniva na otužnoj mešavini šunda i kiča. Svojevremeno, za Miloševića vakta, ovdašnji dilberi su ukačili da šund i kič mogu biti veoma korisni kao opijum za narod. U to smo doba imali i „levi“ i „desni“ šund i kič – ne zna se koji je bio gori – ono što se zna jeste da je lavina prostaštva, zapenušanosti i sladunjavosti (ide to jedno sa drugim) opustošila srpski kulturni prostor, uništila podjednako i selo i grad, a zemlju pretvorila u ogromnu Kaluđericu.

Promena ploče

Promena ploče

Elem, Mile je Dodik pre neki dan blagoizvoleo dati obiman intervju, Večernjim novostima, samozvanom Službenom listu srpskog naroda.

Srbija pred sudovima

Srbija pred sudovima

Pravna nauka tradicionalno spada u popularnije u Srbiji. Vole ljudi da se tuže i sude u ovoj zemlji, pa za advokate i sudije nikada nije manjkalo posla i zato stotine mladih svake školske godine upisuje neki od brojnih pravnih fakulteta. Voli i Srbija da tuži, a i nju tuže, pa posla ima i za stručnjake za međunarodno pravo. Ovih nedelja Srbija je izgubila nekoliko bitnih sudskih sporova u inostranstvu.

Kad je toplo duž nosećeg stuba

Kad je toplo duž nosećeg stuba

Dakle, kad je toplo duž nosećeg stuba, naročito kroz noć, ujutro se, sabahilden in the morning obavezno, kako se to birvaktile za vojnog roka govorilo, od prekrivača bilo kojeg napravi šator.

Slučaj nasilja nad Teofilom

Slučaj nasilja nad Teofilom

Slučaj napada na Teofila Pančića nije još jedan u nizu sličnih slučajeva. Primetila bih da je ponešto specifičniji. Pre svega zbog specifičnosti lika i dela same žrtve. Slučaj napada na Teofila na granici je između nasilja nad piscem Ruždijem i francuskim navijačem Brisom Tatonom. Imamo posla, dakle, s političkom svakako, i možda, ne i obavezno, i ideološkom fatvom, plus huliganska (?) sačekuša s metalnom štanglom lobotomne prirode. Dovoljno specifično?

Izgubio sam osećaj nevinosti

Izgubio sam osećaj nevinosti

Španski književnik Edvardo Lago našao se u Beogradu sasvim slučajno i to, kako sam kaže, „iz privatnih razloga“. Svoj neočekivani pohod u ove krajeve iskoristio je da predstavi svoj novi roman „Kradljivac mapa“, u izdanju Derete (prevod Sandre Nešović). Srpski prevod njegovog prethodnog romana „Zovi me Bruklin“, za koji je 2006. godine dobio nagradu Nadal, rasprodat je, a koliko je ovaj pisac popularan govori i podatak da je „Bruklin“ već preveden na četrnaest jezika, a upravo se prevodi na engleski.

Pouke krimića

Pouke krimića

Iz krimi-romana koje sam kao klinac rado čitao – a i dan-danas mislim da su Agata Kristi, Rejmond Čendler ili Miki Spilejn u stilskom i svakom drugom smislu nedostižni za mnoge ovdašnje uvažene papiromrčitelje – saznao sam ponešto o policajnim poslovima. Najveće su, tvrde majstori krimića, šanse da se nepočinitelji uhvate tokom prvih četrdeset osam časova. Posle toga, šanse rapidno opadaju, tragovi blede i gube se i na kraju dolazi onaj moj vuk i u slast jede magarca. Elem, prođe pet dana od umlaćivanja Teofila Pančića, a istraga tapka u mestu. Nešto mislim da su ti huligani, daleko bilo, ispampulecali sina Tome Nikolića, poodavno bi već bili u apsani. A možda i pred sudom.

Nekrofili protiv Teofila

Nekrofili protiv Teofila

Mora da nema kartu, vidi kakav je čupav, i treba da ga biju šipkom po glavi. Ja bih njega buzdovanom! Je l’ smo mi budale što plaćamo markicu, a on se švercuje?! I još novinar, gledo sam ga ja kod Olje Bećković, eeeej, savest ovog društva, a švercuje se… Bože, kakvi su nam mediji – rekao je naš sugrađanin Nekrofil Jovanović, sa štampanim stvarima pod miškom, i pozvao ceo autobus da demonstrativno izađu napolje i sačekaju drugi, u kom nema švercovanih novinara i drugih persona non grata i non brate.

Nuspojave

Nuspojave

U oktobru 2007. godine Teofil Pančić je na sledeći način pisao o gradskom autobusu broj 83: „Osamdesettrojka je postala osebujan etičko-filozofski sistem, pogled na svet, primenjena vežbanka iz stoicizma i socijalne prilagodljivosti; ko savlada osamdesettrojku, ko se spokojno saživi s njenim neuporedivim ćudima, ko je nekako ukroti, taj je očeličen i spreman da se uhvati u koštac sa svim životnim radostima i teškoćama!“

Kontrola nad Beogradom

Kontrola nad Beogradom

Elem, prezident je na kraju duge skupštinske sednice održao lep i spontan govor. Delovao je veoma odlučno kada je poslanicima određnih stranaka skresao u brk da nema skretanja sa evropskog puta Srbije, a da će borba za Kosovo uprkos presudama biti nastavljenja miroljubivim sredstvima.

Siroti politički azilant

Siroti politički azilant

Bogoljub Karić je do pre neku godinu predstavljao oličenje američkog sna na srpski način. Nema ga već četiri godine među nama, te nije loše podsetiti se nekih delova njegove zanimljive biografije. Rođen u kolevci srpstva, Peći, 1954. godine u mnogoljudnoj, siromašnoj, ali uglednoj i poštenoj porodici, uspeo je da stvori poslovnu imperiju i, što bi rekao predsednik Tadić, „bezobrazno“ se obogati. Onda je doživeo pad, postao lice sa tjeralice i izgleda politički azilant u Rusiji.

I mora se od nečega živeti

I mora se od nečega živeti

Teofil Pančić se nije dao stengama zaustaviti. Otišao je na odmor, nadam se da je negde na moru. Kao najstrašniji prizor iz repertoara delovanja Kju Klus Klana izgleda Teofilovo prebijanje u autobusu. Iz koga su svi pobegli, uključujući i šofera.

Skupštinarije

Skupštinarije

Poslušavši prezidentov poziv na nacionalno jedinstvo, juče sam posle dugog niza godina par sati gledao direktan prenos sednice Skupštine Srbije. Bilo bi nepošteno reći da nema baš nikakvih pomaka. Opšta atmosfera je generalno pristojnija; štaviše, nestala je i većina onih pitoresknih jurodivaca. Ali – kako ćemo videti – jurodivost kao politički program nije uzmakao ni za jotu. Kad smo već kod vizuelnog utiska: prezident, njegov ministar spoljnih poslova i ministrov ministrant, diplomatska legenda – Borko, izgledali su kao da prisustvuju sopstvenoj sahrani. Tokom sednice smo saznali i zašto. Prosula se, naime, po beogradskom elčkiluku vest da je pozamašan broj zemalja, njih 55 – ohrabren presudom MSP – „na ivici priznavanja nezavisnosti Kosova“.

PrvaPoslednja