Mota se čovek tako tamo-amo između Beograda i Zagreba i misli. Sutra je, na primer, 25. maj, datum kada nam je svima drug Tito za života čestitao svoj rođendan, što reče moj drug Nenad Čanak. E, pa ja vam sad čestitam njegov rođendan; neko mora.
Armagedon je čuveni američki film iz 1998. godine u kome još čuveniji Brus Vilis spasava svet treći-četvrti put u svojoj bogatoj filmskoj karijeri. Naravno da nije reč o umetničkom delu, već proizvodu čiji je cilj bio dobra zarada. Uspeli su u tome jer je film zaradio više od 550 miliona dolara.
Razumem ja da u zemlji u kojoj sve stoji i u kojoj se izvan TV ekrana i blogova ništa ne događa nije lako napraviti dnevne novine. Štampa po prirodi stvari prenosi vesti i komentare o događajima.
Učestale zadnjih dana lažne dojave o bombama postavljenim u institucije sistema. Malo-malo, pa isprazne neki sud ili neku drugu ustanovu.
Bivši guverner imao je nedavno upečatljiv solo nastup u opereti „Sunovrat dinara“ ili „Smršali evro ugojen u Srbiji“. Bivši guverner samo je jedan u nizu bivših srpskih funkcionera koji, pošto se nakon dugo godina državnog funkcionerstva „povuku“, postaju eksperti za oblast na koju su, iz, uglavnom nepoznatih razloga, podneli ostavku!
Znameniti „orlovi“, tj. fudbaleri Srbije, gotovo je izvesno, na predstojećem fudbalskom prvenstvu igraće u finalu sa Brazilom. I, na žalost – izgubiti! Pre toga će, u osmini finala, razvaliti reprezentaciju SAD, u četvrtfinalu će zgaziti Južnu Koreju, a u polufinalu prosto zbrisati favorizovanu „crvenu furiju“, kako još zovu Špance.
U subotu, petnaestog maja, beše stotinu godina od osnivanja jednog fudbalskog kluba: FC St. Pauli iz Hamburga. Istovremeno, beše to i stotinu godina jednog kulturološkog i sociološkog fenomena. Naime, drugoligaš FC St. Pauli je sve samo ne uobičajeni fudbalski klub.
Opet sevaju varnice između Beograda i Podgorice. Saznajemo da je Milo Đukanović na nekom političkom skupu optužio crnogorsku opoziciju da je pod jakim idejnim i finansijskim uticajem izvesnog prezidentovog savetnika. Prezidentov kabinet je, razumljivo, sa indignacijom odbacio optužbe ocenjujući ih kao „apsolutno netačne“. Ja sam, međutim, sklon da poverujem Đukanoviću. Ne zato što imam dokaze da govori istinu, nego zato što sam uveren da vizionari ne mogu biti mirni i da crnogorsku samostalnost smatraju privremenom zabludom.
Strepnje od neprirodnog partnerstva – vlada konzervativaca i liberal-demokrata u Londonu – previđaju prethodna dobra iskustva ranijih „koalicionih brakova“ u britanskoj politici prošlog veka.
Čitam i čujem kako se svako kritičko mišljenje prema držanju partijskih funkcionera i lidera, te državnih službenika i ministara, ukratko onih čije bi delovanje trebalo da bude primerno, naziva kampanjom protiv istih.
Oni koji su osamdesetih godina dvadesetog veka odrastali na jugoslovenskom primorju znaju šta je dobar televizijski šou budući da se prijem RAI-a vršio preko najobičnije televizijske antene, a za vedrih zimskih dana i bez nje.
Nešto mislim, velika je kriza. Ne bi bilo loše da promenimo politički sistem. Onomad sam negde napisao da od postojećih do sada nismo oprobali samo dva – islamsku republiku i džamahiriju – pa pošto nam se ovaj prvi ne uklapa u tradiciju i veroispovest, preostaje džamahirija. To je, da se razumemo, sekularna država. Šta me je navelo da optiram za džamahiriju? Čista slučajnost.
Ne može nigde bez skandala, pa to ti je. Šta se sad dogodilo? Čujem sa izvesnim zakašnjenjem da je tokom gostovanja predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ – pre ili posle predstave, nisam siguran – reditelj Toni Janežić uvredljivo pričao o Ateljeu 212, Beogradu, Srbiji i pročaja. Da vidimo kako mu je to pošlo za rukom? Pastanovščik je, naime, pribegao originalnom pristupu poznatoj Simovićevoj drami.
Otvarajući populističku kampanju „Srbiji na noge“, Mlađen Dinkić i Rasim Ljajić juče su ukinuli radno mesto „ministru za siromašne“ Sulejmanu Ugljaninu.
