Biti ili ne biti u Belfastu

U filmu „12 gnevnih ljudi“ ima dijalog između porotnika 10 i porotnika 11 koji ide otprilike – ili sasvim, pošto mi se gotovo urezao u sećanje da odatle ne izađe već puno decenija – ovako: „Izvinite jedan trenutak“; „‘Izvinite jedan trenutak’… Zašto si ti stalno toliko pristojan?“; „Iz istog razloga iz kojeg ti nisi. Tako sam vaspitan“.

Kratka razmena, i jedna od ključnih u toj liberalnoj fantaziji u kojoj će postepeno biti ogoljeno fašističko biće porotnika broj 10, jedinog čistog negativca u filmu – a, opet, toliko jadnog da će biti prezren od svih pre nego što nemoćno prepusti svoj glas većini.

Da li je moguće da su stvari toliko proste?

Da li je vaspitna zapuštenost ključni izvor fašizma?

U seriji „After Life“ (neka bude „Posle života“, čini se da najviše odgovara poenti), novinar u tumačenju Rikija Žervea komentariše građanina koji smatra da fleka od vlage na njegovom zidu podseća na Keneta Branu, te da je to dovoljno zanimljivo da bi bilo vest u lokalnim dnevnim novinama.

„Svaka fleka liči na Keneta Branu. Čovek nema izraženu crtu na licu. Ne bi mogao da nacrtaš njegovu karikaturu jer nema šta da se prenaglasi. Da sam na njegovom mestu, nosio bih velike crvene naočare, pa kad ljudi pitaju ‘Ko je Kenet Brana?’, bilo bi, ‘Onaj sa crvenim naočarama'“.

Postoji, zaista, nešto nepotpuno, nedovršeno, u energiji koja izlazi iz Keneta Brane.

A ima je, energije, i to na pretek, zbog čega se – osim što je, usput, i genije – svakih nekoliko godina javlja kao savršen izbor za likove nacista i ostalih katastrofalnih ljudskih pojava.

Kada se pre nekoliko meseci pojavio foršpan za njegov novi film „Belfast“, prvi put u potpunosti autorskog tipa, o životu devetogodišnjeg dečaka u gradu iz naslova 1969. godine, kada započinje sledeća tura mržnje između irskih katolika i irskih protestanata, rekoh, „pa da, Kenet Brana je u stvari Irac“.

Unutar Jaga, F.D. Ruzvelta, Henrija V, Rajnharda Hajdriha, Hamleta… sve vreme se krio dečak kojem nedostaje rodni grad.

Film počinje raznobojnom montažom današnjeg Belfasta, nalik reklamnom spotu državne turističke organizacije, praćenom opuštajućom pesmom Vana Morisona.

Ipak, prelazak kamere preko zida sa grafitom koji podseća na kompleksnu istoriju regiona odvodi nas u crno-beli Belfast 1969. godine, gde protestantska rulja (Brana je, je li, iz protestantske porodice) demolira pretežno protestantsku ulicu u želji da podseti religijske istomišljenike da je vreme da se posvete proterivanju katoličkih komšija iz tog dela grada.

Naš junak, devetogodišnji Badi, jedini je imenovani lik iz porodice koju pratimo, sa ocem (Džejmi Dornan), na stalnoj klackalici između majstora i poslovođe na gradilištima koji novac zarađuje uglavnom u Engleskoj, majkom (Ketriona Balf), domaćicom, bratom, srčanim adolescentom (posebno neugodno), dedom (Kiran Hajnds), penzionisanim fizičkim radnikom opšte prakse, i babom (Džudi Denč), takođe, naravno, domaćicom.

Nakon lomljenja prozora i naznaka još većeg nasilja, prvo britanska vojska uvodi kratkotrajni red za prevashodno medijsku upotrebu, da bi zatim stanovnici ulice podigli barikadu kroz koju se prolazi tek pošto ste dokazali da unutar utvrđenja imate nekakvu legitimnu zanimaciju.

Jasno je da je taj „ostavite nas svi na miru“ status quo neodrživ, naročito nakon što lokalni krimos kaže Badijevom ocu da je poslednji čas da se odredi, te da je jedini izbor koji mu je ostao između „novca i obaveze“.

Znači, ili nam plati reket da te ne diramo, ili istupi konačno kao ponosni protestant i izvršavaj naše komande – a to što se one mogu kretati od versko-ideološkog ugnjetavanja do banalnog kriminala, pitanje je nebitnih detalja.

Otac, uzevši sve u obzir – a pogotovo proganjanje koje trpi od države zbog neplaćenog poreza – inicira selidbu porodice bilo gde u britanski postkolonijalni svet, od Kanade do Australije.

Majka, ponosna Irkinja koja je provela ceo život u krugu od pet belfastskih ulica, nije raspoložena, kao ni Badi, vezan za širu porodicu, te sa prvom simpatijom iz razreda u nastajanju.

Sve ovo verovatno zvuči kao nešto što smo gledali previše puta, zato što jeste.

Međutim, Brana je toga najbolje svestan, odlučivši se za skiciranje likova.

Odsustvo ličnih imena donelo je jak identifikacioni ugao priči koja – još nešto što Brana odlično razume – preti da otkliza u politički korektni manifest.

Kad smo već kod toga, nije lako preći preko Badijevog multirasnog odeljenja i učiteljice meleskinje (prvi crni fudbalski reprezentativac Severne Irske zbio se pre dvadesetak godina), nečega što u poslednje vreme moramo da tolerišemo isto kao što su gledaoci pre pedeset godina znali da kada filmski lik nekoga ili nešto ukrasi pridevom „motherloving“ zapravo govori „motherfucking“.

Svet se zaleteo punom silom ka drugom ekstremu i sada možemo jedino da se nadamo da će naša deca jednog dana zagospodariti centrom, gde se iz najbolje namere prikazuje neukaljana istina.

No, da se vratimo Badiju čiji deda odlazi u bolnicu gde će započeti ubrzano umiranje od raka pluća začetog mnogo decenija ranije tokom rada u engleskim rudnicima.

Njegov izvesni odlazak, uz sve manje i manje sugrađana raspoloženih za životnu disciplinu gledanja svog posla, Badijeve roditelje približava odluci.

„Mama kaže da nas preko vode neće razumeti kada pričamo“, iznosi on dedi jedan od svojih strahova.

Dedin odgovor navešću u celosti jer je od suštinskog značaja kako za film tako i za autora.

Početak je sarkastična šala za opuštanje situacije: „To ne bi trebalo da predstavlja problem. U braku sam sa tvojom bakom pedeset godina a nikada nisam razumeo nijednu njenu reč.“

Zatim, deda vadi teško naoružanje.

„Ako te ne razumeju, to znači da ne slušaju, i problem je u njima. Znaš, kada sam bio u Lesteru, svakog jutra sam dolazio sa drugim naglaskom samo da bih im išao na živce. Nikada nisu znali ko sam. Ali ja sam znao, i to je jedina osoba koja mora da zna. Ti znaš ko si, zar ne? Ti si Badi iz Belfasta, poštanski kod 15, gde te svi znaju, gde tvoj deka brine o tebi, mama brine o tebi, tata brine o tebi, baka brine o tebi, brat brine o tebi, i cela porodica brine o tebi. Gde god da odeš i šta god da postaneš, to će uvek ostati istina. I ta misao će te čuvati, od nje ćeš biti srećan.“

Promišljeno patetičan tekst, kompozicija kadra i Hajndsov nastup učinio je da zanemarim to što bi Džudi Denč mogla pre da igra njegovu majku, što su Balf i Dornan previše zgodni za svoje likove (dok imaju, osim što su odlični glumci, i lep začin za ovu fabulu – on je zaista rođen u Belfastu, dok je ona iz Dablina), što je „Belfast“ neskriveni mamac za Oskare i Zlatne globuse (otud i prisustvo političke korektnosti)… I pogodila me je negde duboko ta briga koja se, jasno je valjda, tiče duše, poslavši me ka razmišljanju o vaspitanju koje nas tera da se ponašamo drugačije od… neka ostanu bez imena, poput porotnika broj 10 iz „12 gnevnih ljudi“.