Cena saučesništva

Da li nas ćutanje može osloboditi odgovornosti? Da li ćemo uspeti da sakrijemo svoja u ime zla upotrebljena imena ukoliko se dovoljno nas upiše na crtu? Junaci serije (i sada govorimo o dramskoj radnji, budući da je u stvarnosti, naravno, sve bilo mnogo ćoškastije) biraju stranu istine u trenutku u kojem shvataju da će njihovi životi neminovno isteći u doglednoj budućnosti te da se više nema šta izgubiti.

Zašto, uopšte, razmišljam o Černobilju dok počinjem tekst o izboru srpskog kandidata za nagradu „Oskar“? Biće da podsvesno vidim ovu zemlju kao teritoriju prekrivenu otrovnim oblakom koji, nakon što se spustio, zagađuje sve izvore života. U Černobilju, Pripjatu i okolnim selima to su bile voda i zemlja, u Srbiji 2019. godine govorimo o zagađivanju svesti, o oblaku koji većinu pretvara u zombirane poslušnike.

O režimskom filmskom uratku „Kralj Petar Prvi“ pisao sam krajem prošle godine. Ko želi, može da baci pogled na tekst „U slavu laži“, objavljen 11. decembra 2018. Usput, u vezi naslova, krenuću za trenutak u pravcu drugog čina komedije „Iza kulisa“ Majkla Frejna (po kojoj je Piter Bogdanovič režirao iz nekog razloga univerzalno omrznut film – meni jedan od najsmešnijih koje sam gledao). Naime, pošto često naslov smišljam nakon što sam poslao tekst pa ga, u poslednjem trenutku, šaljem posebno, SMS porukom, urednica kulture je bila u dilemi šta je tačno manijak mislio. Da li bi naslov trebalo da bude „U SLAVU LAŽI“ ili, možda, kako je u poruci napisano, „U SLAVU LAZI“?

Srećom, procenila je ispravno, mada ni pogrešna opcija, kada malo razmislim, ne bi bila toliko pogrešna. Ceo tekst je, zapravo, bio proces započet svešću da ću njegovim objavljivanjem iza sebe spaliti nekoliko mostova. Ipak, kako su i inače bili od „ja bih proterao autobus ovuda“ vrste, rekao sam, „prepusti se i udri iz sve snage, jer drugi neće smeti“. Zapravo, proganjala su me deca iz bioskopske sale. Roditelji koji su ih doveli nisu u stanju da im objasne razmere tendencioznih laži koje su prvenstveni razlog postojanja filma, uglavnom zato što veruju da su istina. Mislim da sam najviše zbog njih, tih malih mozgova izloženih otrovnom oblaku, pustio nogu sa kočnice.

Od dvadeset i jednog prisutnog člana i članice nečega što se zove Akademija filmske umetnosti i nauke deset je glasalo da se „Kralj Petar Prvi“ pošalje kao kandidat za nagradu „Oskar“. Sama svečanost dodele „Oskara“, taj festival večernjih haljina i nadmenih političkih stavova (gde nestade ono vreme kada je DŽek Palans – svetovnog imena Vladimir Palahnjuk, ludi Ukrajinac je u pitanju – radio sklekove na jednoj ruci i u zahvalnom govoru se nije zahvalio nikome, zauzet mrmljanjem da je još lakše raditi sklekove sa ženom ispod) potpuno je nebitan.

Kada bih izigravao đavolovog advokata, mogao bih da kažem da je izbor racionalan, jer strancu koji pogleda film pokazuje da isti dolazi iz zemlje sposobne da zatvori produkciono zahtevnu konstrukciju. Ali, naravno, smisao nije u tome već u histeričnoj potrebi za dobijanjem svake bitke, koliko god delovala mala i beznačajna.

U skladu sa reakcijama tokom bioskopskog života filma (kilavim, uplašenim), pristojni ljudi kritikuju izbor ograđujući se da je „‘Kralj Petar Prvi’ najmanji problem“. Šta je, onda, problem? Ne, upravo „Kralj Petar Prvi“ jeste problem: način na koji je snimljen – kao da je F60-F69 Vođa dao svoj lični novac; ono što film suštinski jeste – aparat za održavanje štetnih mitova u životu; grupno vođenje školske dece na projekcije – sa spiskovima i posledicama sa neposlušne profesore…

Ponajviše, jer je tužno demaskirao etičku korupciju srpskih filmskih autora koji zbog konkursa, žiriranja, komisija biraju da ćute. Zašto Siniša Kovačević na desetine puta drži protestne govore sa kamiona? Nema ko drugi. Pada mi na pamet poslednja scena filma „Mediteraneo“, kada ostareli Serđente, ponovo u dobrovoljnom izgonu ostrva u Egejskom moru, opisuje svoj rastanak od posleratne Italije: „Rekao sam im, ‘Dobro, vi ste pobedili, ali mene nećete moći da smatrate za saučesnika’. Tako sam im rekao… I došao sam ovde“.

Dekontaminiraćemo se, možda, jednom, ili ćemo, kao Černobilj, zauvek ostati jedva bezbedna zona koja privlači radoznale turiste sa viškom kapitala. Do tada, svako za sebe, u svom, smem li reći, tihovanju, može jedino da postavi pitanje, „koja je cena saučesništva?“.