Foto: Privatna arhiva Neplanirano, u tekstu ću se baviti filmom „Minamata“ dovoljno svedeno da ne zaslužuje uobičajeni uvodnik sa osnovnim podacima, a moram barem malo, budući da se kasnija razmišljanja nadovezuju na njegovu temu i kvalitet.
Da budem otvoren, „Minamata“ je jedan od najgorih filmova koje sam gledao ove godine, što kada se uzme u obzir da sam bio na letnjim festivalima, valjda nešto govori.
Društvo mu prave „Armija mrtvih“ Zeka Snajdera i „Rifkinov festival“ Vudija Alena, s tim što se u njihovom slučaju radi o utisku koji je posledica svesti da autori mogu mnogo bolje, dok je kod „Minamate“ razočaranje sasvim imanentno (u redu, potvrđena je moja strepnja da Džoni Dep, otkako je zalutao u piratski luna-park, nije upotrebljiv za bilo šta ozbiljno).
Minamata je obalski gradić na jugozapadu Japana čiji su se stanovnici od ranih tridesetih do kasnih šezdesetih godina 20. veka trovali jedući ribu začinjenu olovom, kao rezultat delatnosti obližnjeg hemijskog postrojenja.
Izlivanje otpada je obustavljeno 1968. godine, nakon čega počinje dugogodišnja borba žrtava za materijalnu odštetu.
Film čija se radnja odvija 1971. godine za glavnog junaka bira fotografa magazina „Lajf“ Vilijema Judžina Smita (da, ozloglašeni motiv tzv. „belog spasioca“), sa svim znanim nam karakternim stereotipima o razočaranom aktivisti u kojem se bude uspavani altruistički porivi.
Autori pri tome zaboravljaju da dramu čine, između ostalog, međuljudski odnosi kojih u njihovom filmu o ljudskoj muci zapravo nema.
Uz to, detalji – i to, po mogućstvu, povezani sa fabulom – prilično su bitna stavka kojom se uspostavlja životnost likova, pa da navedem par do kojih sam došao naknadnim „vikipedisanjem“ i brzinskom proverom tako dobijenih sumnjivih podataka.
Recimo, u filmu smo obavešteni da oštećeni prisustvuju sastancima deoničara korporacije Čiso, nakon čega pratimo svađe na dotičnim sastancima i fizičke sukobe sa nedefinisanim batinašima na fabričkim kapijama.
U stvarnosti, pristup moćnicima je bio rezultat male i mudre prevare u okviru koje su stanovnici Minamate kupovali po jednu deonicu, što im je davalo pravnu osnovu da se suoče sa svojim ubicama.
Međutim, korporacija je odgovorila angažovanjem ekipa siledžija iz redova jakuza koje takođe kupuju po jednu deonicu, čime postaju legalno prisutna zastrašujuća sila.
Ima takvih primera još, naravno, u igri punoj fusnota na ugovorima, bez koje scenario ostaje sveden na tačan ali dramski nedovoljan kontekst bezdušnog liberalnog kapitalizma nadvijenog nad nezaštićenim pojedincem.
I da, zanimljivo je primetiti da je direktor korporacije koji se uz pomoć jakuza borio protiv umirućih ribara deda sadašnje japanske carice. Očekivano, klasni sistem je ključ.
* * *
Sledećeg vikenda zakazan je – što Vladajuća kriminalna grupa (VKG) možda pokušava da spreči uvođenjem kovid mera (ukoliko se ne radi o komplikovanoj igri sa građenjem tzv. „legende“ dvostrukog agenta; čitali smo Le Karea pa znamo) – ekološki protest čija su najistaknutija meta litijumski planovi korporacije Rio Tinto.
Dometi filma „Minamata“ nam pokazuju da je ekologija časna osnova koja se, raspisana kroz scenario filma ili uličnog protesta, mora granati u pravcu raznovrsnih društvenih tema, tj. samog društvenog ustrojstva.
U suprotnom, priča će zvečati prazninom, kao što je suštinski bilo na prethodnom protestu u istoj, i dalje prilično misterioznoj organizaciji.
Da ponovim još jednom, pošto to izgleda mnogima nikako da postane jasno…
Svaki protest je, u zemlji poput Srbije, politički, budući da putem protesta pokušavate da izvršite pritisak na državne institucije da promene svoje ponašanje u pravcu vaših legitimnih, katkad životnih potreba.
Narečene državne institucije su pod kontrolom vlasti, umesto pod kontrolom zakona, te stoga, da zatvorimo krug, vaš protest ima političku prirodu.
Dakle, kada se roker unjkavog glasa sledeći put popne na binu, pridev „politički“ valja da zameni pridevom „stranački“.
Naravno, u tom slučaju će odustati od celog segmenta nastupa, pošto izgovaranje diskvalifikacije „stranački“ znatno umanjuje efekat samozaljubljenosti govornika.
Ukoliko nemate konkretan problem sa VKG koja upravlja ovom državom, nije vam mesto među govornicima na protestu koji se tiče ekoloških posledica njihove uprave.
Da ponovim: njihove uprave.
Jer – i ovo je moj možda pogrešan empirijski zaključak – ljudi kojima ćete se obratiti protest koriste kao povod da izraze svoje opšte neslaganje sa delatnostima VKG, naročito njenim predvodnikom, pošto je ljudski lik najefektniji znani nam prijemnik mržnje.
Problem je u tome što će se ti isti ljudi koji će, nadam se, u subotu u dva posle podne napuniti Pionirski park i prostor ispred skupštine nećkati kada za koji mesec neskriveno političke organizacije zakažu protest nakon mogućeg kraha EU-VKG predizbornog teatra.
I dok se ne rešimo te nećkajuće „hamartije“, tragične greške koja donosi našu propast, svakog novembra ćemo zatvarati prozore pred smrdljivim vazduhom.
Za ne verovati, ekološki protesti nisu najbolji metod za rešavanje ekoloških problema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
