Gospođa iz kade uzvraća udarac

Razmišljajući o „DŽokeru“ došao sam do teze da ulagači novca, finansirajući film za koji se po logici stvari može ispostaviti da nije za svakoga već ni za koga, zapravo nisu rizikovali jer, tržište je procenjeno, fokus grupe su proučene, industrija je toliko usavršena da ne dozvoljava greške.

Ipak, grešaka, nekim misterioznim putevima, ima i u poslednjih desetak godina desili su se i „Usamljeni rendžer“, „47 ronina“, „Uzdizanje Jupitera“, „Džon Karter“… Uz sav uloženi novac u vizuelno bogatstvo, uz sav marketing, uz dramski kvalitet koji teško da zaostaje za petnaestim nastavkom „Ratova zvezda“ ili desetim „Hobita“ (nagađam, budući da nijedan od filmova iz prethodne rečenice nisam gledao), publika, tj. adolescenti od kojih u poslednjih par decenija takva visokobudžetna žanrovska dela zavise, razmišljala je o nečem drugom.

„Doktor Sleep“, ekranizacija nedavnog nastavka romana „Isijavanje“ Stivena Kinga, nije finansijska katastrofa ali jeste nedovoljno gledan film, toliko da su planovi za sledeći film verovatno obustavljeni.

Obavljena je analiza i otkriveno je da je prosek starosti gledalaca bio jako visok, da su dominirali tridesetogodišnjaci koji su naslutili da se u moru bioskopskog đubreta konačno pojavio mali eskapizam za odrasle. Sad, na projekciji u beogradskom tržnom centru kojoj sam prisustvovao, bilo je najviše upravo klinaca, pripadnika generacije koja gleda filmove na nov način, toliko drugačiji od nekadašnjeg da sam par puta, kao pravi nadrndani deda, morao da ućutkujem grupice koje sve vreme glasno komentarišu ono što vide na ekranu.

Film im se, rekao bih, svideo.

Pratili su priču i nije im smetalo što se poslednji čin odvija u hotelu „Overlook“, bez konkretnijeg objašnjanja u kontekstu novog filma, niti ko je zaista taj čudni tip u crvenom džemperu koji na više materijalnih i duhovnih nivoa proganja glavnog junaka. Američki klinci, pak, vole genezu, vole da znaju ko su otac i majka određenog superheroja, sa koje planete su došli i koju vrstu ovsenih pahuljica je doručkovao dok čeka školski autobus.

Upravo u pogledu geneze, „Doktor Sleep“ (inače, to jeste zvanični prevod) spaja prvi Kingov roman, Kjubrikovu ekranizaciju te Kingov nastavak romana koji – može se reći ispravno – ignoriše postojanje ekranizacije.

Kjubrik je, takođe ispravno, i vrlo neamerički, zabio nož u Kingovu psihologizaciju, raspričane porodične traume, bolesti ovisnosti, desetine anegdota iz istorije hotela, i pustio nas da maštamo, da fragmentarno, iracionalno razotkrivanje zla iz poslednjih minuta filma shvatimo po sopstvenom nahođenju. Za glumce je odabrao DŽeka Nikolsona i Šeli Dival, sasvim drugačije od DŽeka i Vendi Torens iz romana, prijemčivog para kojeg DŽekov alkoholizam vodi iz jedne u drugu pogrešnu ili neželjenu odluku.

Kjubrikovi junaci su ćoškasti, oštećeni na neki nedefinisan način, dok im fizionomije i sposobnosti glumaca dodeljuju osobine pritajenog nasilja ili pomirenosti sa trpljenjem dugogodišnjeg nedovoljno ispravnog odnosa. No, Kjubrik jeste sačuvao parapsihološke sposobnosti Denija Torensa koje su mi, kada sam prvi put gledao film, delovale kao višak, mada lik petogodišnjeg deteta uzdižu na nivo misterioznosti majke i oca (narativno su bitne samo zato što omogućavaju konačni beg iz hotela).

Da nije, „Doktor Sleep“, u potpunosti zasnovan na grananju parapsihološkog aspekta, u isto vreme zavisivši od vizuelnih elemenata te delova fabule „Isijavanja“, ne bi postojao.

Danijel Torens (Ian Megregor – verovatno peto ili šesto ime sa producentovog spiska ali kao što rekoh posle filma, „uzmeš Megregora i ne razmišljaš“), četrdeset godina nakon što je otac njega i njegovu majku pokušao da utamani sekirom, lečeni je alkoholičar, bolničar koji svoje nadnaravne sposobnosti koristi isključivo u svrhu pomoći umirućim pacijentima da spokojno pređu na drugu stranu. Ipak, održava vezu sa trinaestogodišnjom Abrom, putem poruka koje jedno drugom pišu na Danijelovom zidu.

Paralelno sa tim, pratimo veštičje-vampirsku grupu koja opstaje u besmrtnom stanju čerečeći parapsihološki nadarenu decu i usisavajući njihovu esenciju (trenutak smrti je važan, budući da strah i patnja pojačavaju efekat droge).

Duhovne vampire – i to je jedna od snaga filma – ne možemo mrzeti, pošto se radi o bićima koja egzistiraju na sasvim drugoj ravni od uobičajene. Kada na svom putovanju stignu i do Abre, počinje prava filmska zabava, uz nekoliko minuta prvog vantelesnog kontakta vođe grupe Šeširdžijke Rouz (Rebeka Ferguson) i Abre koji su ozbiljan kondidat za sekvencu godine. Naoko derivativan, zasnovan na „Isijavanju“ te Kingovom romanu koji je koloplet beskonačno eksploatisanih motiva, „Doktor Sleep“ je zapravo film koji češće nego povremeno uspeva da dostigne iznenađujuću originalnost (kada sam se i zadovoljno, podržavajuće smeškao – retka pojava).

Zamerki ima, od Kingovog protestantskog optimizma koji na kraju priču uveže u lep paket za pod jelku, preko načina prikazivanja DŽeka Torensa (valjalo je pre za dijaloške scene u hotelu u potpunosti upotrebiti barmena Lojda a Danijelovog oca snimati u detalju – sekiru, pramen kose, dahtanje, ćopav hod), do lošeg vremenskog ekonomisanja sa vampirskom grupom u čije je pojedinačno građenje likova puno uloženo a nedovršeno (istina, da jeste dovršeno, film bi trajao cela tri sata – možda to i jeste bio rediteljev san).

Dalje objašnjavanje problema filma vodilo bi ka otkrivanju razrešenja i kvarenju gledanja a to ne želim, pošto je „Doktor Sleep“ film koji dobija puno dvoiposatnim bioskopskim prepuštanjem paralelnoj stvarnosti.

A ovih dana je na izlasku sa redovnog repertoara, pojeden od strane svemiraca i ostalih gnoma.