Kad veliki Lebovski utihne 1Foto: IMDb

Mladi detektiv (The Kid Detective); režija i scenario: Evan Morgan; zemlja: Kanada, 2020.

Bliži se polovina godine i polako me hvata panika. Zbog smradnog vazduha koji će nas u punoj meri ponovo zapahnuti na jesen? Nesigurne finansijske konstrukcije u životima samostalnih umetnika kojima i sam pripadam?

Zbog predstojećih gradskih izbora i valjda još uvek udbaškim spavačima premrežene opozicije (ako to nije uzrok, onda se radi o potpunim idiotima) koja će učiniti sve što je u njenoj moći da još jednom ne probudi ključnu „svi su isti“ grupaciju glasačkog tela?

Ili možda zato što ekipa entuzijasta nikako da se sakupi u dovoljnom broju za malo po sredovečne mišiće i zglobove rizičnog basketa?

Zapravo, ovih dana mi uznemirenost izaziva pogled na spisak naslova koji bi se mogli početkom sledeće godine pojaviti među dvadesetak najboljih filmova 2021. godine. Za sada ih imam devet, od kojih je skoro pola tu sa statusom više prinudne nego zlatne rezerve.

Osnovni razlog bi trebalo da bude to što su svetske filmske korporacije – u kritike vrednoj želji da zgrnu što više novca – odlučile da sačekaju postpandemijsko otvaranje bioskopa da bi predstavile filmove snimljene tokom 2019. i početkom 2020. godine.

Kanadski film „The Kid Detective“ (neka bude „Mladi detektiv“) je, pak, već sada zacementiran na buduću listu, što bi se desilo i da je konkurencija kvantitativno i kvalitativno uobičajena za ovo doba godine. Radnja je prostorno smeštena u američki provincijski gradić, dok je vremenski period od početka kontrolisana misterija (što je rano i umešno usmeravanje gledaoca ka detektivskom načinu razmišljanja). 

Glavni junak se, recimo, zove Ejb Eplbaum, što je kombinacija imena i prezimena kakva se retko sreće nakon „bejbi buma“ pedesetih. Ceo gradić Viloubruk, lociran ili u mirne i bezbedne krajeve atlantskog dela SAD severno od Njujorka, ili u socio-ekonomski sličnu unutrašnjost Kalifornije iz Hičkokove „Senke sumnje“, pripada davno prošlom vremenu. Mladi ne migriraju preterano, jer, zašto bi?

Kriminala na prvi pogled gotovo da nema, dok sa druge strane poslova svakakvog tipa ne manjka. Pomenuti Ejb (Adam Broudi, o njemu kasnije) je u ranoj mladosti otkrio šerlokovski talenat za dedukciju i u svojoj kućici na drvetu otvorio agenciju za rešavanje misterija ukradenih stripova i razloga iza raskida prvih „poljubac u obraz“ ljubavi.

Nakon što mu jedan drug kaže da je na braniku očevog automobila video tragove krvi (što vodi do hapšenja oca zbog neke vrste ubistva) stvari postaju ozbiljnije i Ejb od gradonačelnika dobija kancelariju i gradonačelnikovu petnaestogodišnju ćerku kao sekretaricu. Ejb se pretvara u lokalnu medijsku bizarnost koju policija koristi kao spoljnog saradnika.

Onda, gradonačelnikova ćerka nestaje, slučaj ne biva rešen, te Ejb započinje svoj lagani pad u ništavilo, gde ga i zatičemo kao tridesetdvogodišnjaka u vremenu sadašnjem (?), kako živi sa deset godina mlađim cimerom i rešava slučajeve slične onima od pre dvadeset godina (s tim što mu je sada sekretarica „gotičarka“ koja se prema njemu odnosi sa skrivenim žaljenjem, i to kada uopšte pokazuje nekakav interes).

Tada u njegovu kancelariju ulazi maturantkinja (Sofi Nelis) koja želi da podrobnije istraži ubistvo svog dečka štrebera. „Noir“ potporni stubovi priče i atmosfere vrlo brzo postaju očigledni, te nam je jasno da do kraja radnje moraju biti rešena oba slučaja, novi i stari.

Ne bi valjalo previše otkrivati pošto vas film izaziva da i sami devedeset minuta budete detektiv, na način pomalo zaboravljen u vremenu priča koje nastanjuju bezdušni laboratorijski istražitelji ili depresivni policajci u potrazi za maštovitim i uglavnom nemogućim sadistima. Autor filma, Kanađanin Evan Morgan, unutar vremenski nejasnog sveta (smartfoni su prisutni ali ih likovi retko koriste, za razliku od junaka „Netfliks“ serija kojima kao da su srasli sa šakama; automobili su često iz devedesetih; muzika je iz pedesetih, mada Ejbov cimer sluša Air) gradi psihološki logičan razvoj događaja koji vas prosto mami da tragate za motivacijom iza delanja.

Možda ću sada reći previše, ali zamislite mešavinu „Velikog Lebovskog“ i „Kad jaganjci utihnu“, pri čemu jedna dramska/žanrovska stilizacija ne guši drugu već se spajaju u savršenu slagalicu. Sve to nam govori da je ponekad od suštinske važnosti da se pisac scenarija i reditelj nalaze u jednoj osobi, jer je „Mladi detektiv“ nalik pravljenju raketnog goriva u kućnim uslovima – par kapi više iz epruvete i sve će odleteti u vazduh.

Jedan primer finog štelovanja, tokom prvog dolaska mlade klijentkinje u Ejbovu kancelariju: na stolu se nalazi fotografija trinaestogodišnjeg Ejba kako se rukuje sa gradonačelnikom, ocem nedugo potom nestale devojke; klijentkinja pita, „Zar se on nije obesio?“, na šta Ejb, u nameri da ubije neprijatnost trenutka, odgovori, „Takođe je osnovao ‘Dane krompira’“.

Mada ne može biti preterane zamerke dodeljivanju Oskara za scenario filmu „Promising Young Woman“, hladan je to i zlokoban univerzum u kojem scenario „Mladog detektiva“ nije dobio ni nominaciju. Što se mene tiče, radi se o kompleksnijoj, „debljoj“ celini – avaj, lišenoj društvene angažovanosti, stoga ne navodeći publiku da se oseća uzvišeno, „voukovano“, tokom gledanja.

Dva filma sukobljena u prethodnih par rečenica pomiruje Adam Broudi, neka vrsta tinejdžerske zvezde sa početka dvehiljaditih u kojem je vrlo brzo prepoznat potencijal za „ćoškaste“ uloge.

Sada, četrdesetak godina star (a uverljiv kao tridestdvogodišnjak koji je znao i za bolje dane), potpuno vlada likom pristojnog silovatelja u „Promising Young Woman“ ili krajnje, i pre svega potkožno, nesrećnog Ejba Eplbauma u „Mladom detektivu“.

Ne „prelivamo“ baš sa Keri Grantovima u poslednje vreme – i tu mislim na njegove emanacije iz komedija sa Me Vest ili Hičkokove nepravedno retko pominjane „Sumnje“ sa Džoan Fontejn – ali Broudi prilazi vrlo blizu.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Kad veliki Lebovski utihne”

  1. Hvala kolumnisti na standardno dobrim preporukama. Potrebne su jer je besmisleno pratiti a još besmislenije reagoviti na medijumski hajp koji in continuo…. Poslednja decenija je najtemeljnije pripremljena i sprovedena decenija trpljenja posledica njoj prethodne decenije (2001-2011) i nema tu…. Osetiš tako impuls da odeš čak i na Porodičnu šetnju a onda skapiraš da je neće biti u Jagodini jer tamo su porodične vrednosti okej ili osetiš potrebu d’izađeš na ilekšns i podržiš partaju koja će da zaustavi ekološku katastrofinalizaciju a onda shvatiš da takve partaje nejma jer to nije političko pitanje. Pa još todo el mundo, PRC da se malo demokratizuje, USA malo socijalizuje, Russia da bude malo više Finlandia, EU da pusti malo i autoskenjane iz ex YU, pa toplo bratstvo Kralja Bibija i Hamasa, pa ovononovo. Tako da blagodarim, dok čekam da Pajrat Beg pruži novog Sion Sona, dok revisited Mizoguchi Osaka Elegy….

    • Svaka ti čast, druže. Ne mogu ni da zamislim kako ti je kada ostaneš nasamo sam sa sobom.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.