Ko nije grešan... 1

Možda se varam u vezi neke reči ili rime, ali stvari koje vam ukucavaju u glavu tokom perioda kada znate da čitate ali još uvek u potpunosti ne umete da razmišljate imaju sklonost da celog života ostanu u podsvesti.

Ipak, Đuro Đaković svesno me napada od kada sam rođen. Odrastao sam u Ulici Đure Đakovića. Osam godina sam išao u Osnovnu školu „Đuro Đaković“.

Na hiljade puta prošao sam pored biste Đure Đakovića, ispod crkve Aleksandra Nevskog na Dorćolu.

Ulica se sada zove Venizelosova.

Škola je negde u vreme kada sam je napuštao nazvana „Skadarlija“.

Uzeli su mu sve što su mogli.

Samo ta bista još uvek stoji, neprimećena od strane lokalaca kojima je odavno deo uličnog inventara, možda koji put uslikana pametnim telefonom kineskog turiste na protrčavajućem razgledanju jugoistočne Evrope (bolje bi mu bilo da ostane kod kuće i pročita neku istorijsku knjigu – ah da, za sistem je mnogo bezbednije pustiti ga da putuje i slika usput ne naučivši i ne shvativši ništa).

I stajaće zauvek, ukoliko joj ne dođu glave gradski čelnici sa planovima o besmislenim ali za njihove džepove isplativim premeštanjem trolejbuske mreže sa Studentskog trga, kopanjima tunela za odvođenje saobraćajnih gužvi iz okoline urbicidnog projekta „Beograd na vodi“, otvorima u tlu koji vode ka fantomskim stanicama metroa…

Osim bistom, Đuro Đaković još uvek krasi i poneki ulični ugao putem neskinute table sa oznakom imena ulice. I, do pre nekoliko noći, velika staklena ulazna vrata jedne stambene zgrade.

Tada, posle ponoći, idiot, verovatno deo grupe sebi sličnih, rešio je da uzme kamen i razbije to staklo. Možda nikakvog razumnog razloga nije bilo; možda je uništavanje rezultat međusobnog sukoba, ili nekakvog neprijateljstva prema jednom ili više stanara zgrade; a, možda se, budući da se desetak metara od ulaza nalazi i tabla sa natpisom „Đuro Đaković – sekretar KPJ, organizator radničkog pokreta u Jugoslaviji i borac za jedinstvo partije, poginuo herojskom smrću 1929. godine“, radi o uništavanju od „mamu mu komunjarsku“ vrste (da je još bio i Hrvat teško da su znali). Šta god da je (mada je kamen proleteo posred imena), pretpostavljam da će razbijeno staklo uskoro biti u potpunosti zamenjeno novim, bez bilo kakvog identiteta. Još jedan javni trag postojanja Đure Đakovića otišao je u mrak alternativne prošlosti. Samo ta bista i dalje stoji i posmatra nas, „kao pjesnik što ne vjeruje u vlastite stihove“.

Pri tome, „jedinstvo partije“ za koje se zalagao bilo je put ka – mada on to verovatno nije nameravao, barem ne na taj način – sveobuhvatnom čišćenju iste od pluralizma mišljenja, na koncu obavljenom utamanjivanjem pretežno srpskih članova pokreta u Moskvi 1937. i tokom Španskog građanskog rata (zanimljivo kako je Kominterna taj svetski sukob sa klasnim neprijateljem iskoristila pretežno za sakupljanje svih momaka i devojaka od akcije na jednom mestu kako bi elegantno okončala postojanje neposlušnih).

Kako god, pre nego što je dobio priliku da se nepovratno isprlja – ako već nije, kao izaslanik centrale zadužen za rešavanje problema u ispostavama – u blatu unutarpartijskog međusobnog istrebljivanja, uhapšen je i ubijen nakon uvođenja Šestojanuarske diktature.

Samo ubistvo bilo bi dobar početak radnje nekakve istorijske sezone serije „Most“: Đaković i partijski drug Nikola Hećimović dovedeni su na jugoslovensko-austrijsku granicu, pod izgovorom otkrivanja mesta na kojima je KPJ vršila transfer ljudstva i materijala, zapravo da bi bili upucani u navodnom pokušaju bekstva.

Leševi su zatim ostavljeni da danima leže dok ih nisu pronašli austrijski graničari, nakon čega je pokrenuta međunarodna istraga.

Nije baš herojska smrt, ali aljkavi državni zločin još je bolja dramska građa, naročito kada se ispod površine nalaze ideali.

Usput, Đaković i Hećimović uhapšeni su slučajno, u raciji zagrebačkih noćnih ptica – prosjaka, džeparoša, vračara, prostitutki…

To vam je – kopači rupa, neznalice sa provincijskim kompleksom, uništitelji/izrabljivači istorije – veliki grad.

I bista palog heroja radničke klase i ruska crkva (čije stepenice su, inače, platili dorćolski Jevreji kao simbol ekumenskih komšijskih odnosa).

Jedno drugom su okrenuli leđa, ljubavnici suprotnih karaktera koji ne mogu jedno bez drugog – i crkva i bista predstavnici su vere u nešto veće od pojedinca, nešto za šta se umire u rimskom Koloseumu ili podravskom jarku. Na to si bacio kamen.