Kvisling i ostali sinonimi

Drugi mu kaže, „Nije ti to ništa, Konfučije. Idi probaj da uradiš par zgibova“. Mučenik sa rukom koja asimetrično visi iz ramena uzvrati, „O, Nestoroviću, nisam te prepoznao“.

Dr Nestorović svakako nije Vidkun Kvisling, i nećemo ga jednog dana streljati u šumi nakon pravednog suđenja da bi nakon toga njegovo ime postalo svetski sinonim za izdajnika nacije.

Nekakve kazne bi, pak, trebalo da bude, iz najkonkretnije svrhe postojanja kazni, da bi drugoj osobi sa diplomom na položaju vrhunske odgovornosti teže palo na pamet da izvrši čin vrhunskog diletantizma. Večno poistovećivanje imena sa narečenim diletantizmom bila bi prikladna kaznena mera.

Međutim, pitanje je kako je uopšte došlo do stilsko-suštinske katastrofe na konferenciji za medije pre mesec i po dana?

Pa, pada mi na pamet dijalog iz filma „M.A.S.H.“, kada se Vrele usne nakon prvog „tęte-ŕ-tęte“ suočavanja sa Okom Sokolovim glasno zapita u kafeteriji poljske bolnice, „kako je ovako degenerisana osoba dosegla poziciju odgovornosti u vojno-medicinskim snagama?“, na šta sa susednog stola sveštenik lakonski dobaci, „mobilisan je“.

Mobilisan je, sa hiljadama drugih, i vojska je dobila mačku u džaku, načitanog, ciničnog zajebanta kojeg je baš briga za bilo kakva pravila osim onih za operacionim stolom.

Nestorović je, pak, zastrašujuće, dobrovoljac a kada biste ga pitali da vam navede par omiljenih muzičara, knjiga, filmova, slutim da biste se udaljili jecajući ili nadmeno se kikoćući, već prema trenutnom raspoloženju.

Takav čovek primeren je rešavanju pojedinačnih zdravstvenih problema za koje nije neophodna duhovna širina kakva se dobija, recimo, nakon gledanja filma „The Andromeda Strain“ („Virus Andromeda“) iz 1971. godine.

Majkl Krajton, autor romana po kojem je napisan scenario, bio je čudan svat. Visok preko dva metra, tokom studija se dvoumio između medicine i literature, odabravši medicinu nakon – sada ću ja počiniti vrhunski diletantizam verovanja Vikipediji – incidenta kada je, zapitan nad stručnošću jednog profesora, pod svojim imenom predao esej Džordža Orvela i dobio vrlo dobru ocenu.

Međutim, pisanje je bilo nepodnošljiv mamac te je počevši doktorsku karijeru u isto vreme objavljivao pod pseudonimima brzinski pisane „palp“ romane.

Primećujete dugogodišnje dvoumljenje i zapitanost, neke od osnovnih odlika intelektualca, koje će se razrešiti tako što će zaista sesti da napiše nešto smisleno i potpisati se svojim imenom ispred naslova „The Andromeda Strain“.

Nedugo nakon toga snimljeni film započinje masovnom smrću stanovnika gradića u Novom Meksiku te par službenika vojne bezbednosti koji su poslati u izvidnicu bez sredstava zaštite.

Birokratsko-državni aparat se konačno uključuje punim kapacitetom i otkriva se da je u gradić slučajno pao mali svemirski satelit noseći… nešto.

Na scenu stupa doktor Stoun i njegov pažljivo izabrani tim naučnika. Naime, nekoliko godina ranije, Stoun je ubedio vojni vrh da je neophodno izgraditi ogromnu podzemnu laboratoriju koja će biti neupotrebljena sve do trenutka kada ništa osim nje ne može biti upotrebljivo.

Jer, kada se borite protiv nečega o čemu ne znate ništa, za početak ga morate spustiti pet nivoa ispod zemlje i iznad postaviti atomsku bombu za svaki slučaj. Deset filmskih minuta potrošeno je na stupnjeve dezinfikovanja kojima tela naučnika moraju biti izložena.

Stoun predstavlja plan: „Prvi korak – otkrivanje. Moramo potvrditi da organizam postoji. Drugi – karakterizacija. Od čega je sazdan, kako deluje? Treći – kontrola. Kako ga ograničiti i uništiti?“. Uništiti? Vojska, naravno, ima svoj pogled na stvari i teško je pretpostaviti da ne bi poželela da potčini i iskoristi ekskluzivni pronalazak.

No, taj kontrakulturni momenat sekundaran je istraživačkom procesu koji pratimo logično i metodično.

„The Andromeda Strain“ je naučna fantastika sa velikim slovom N, sa dobrim televizijskim glumcima, na prvi pogled običnim ljudima, u izuzetno skupom filmu, sa jednom od najuzbudljivijih filmskih scena koje je ovaj društvenjak video – prvom mikroskopskom ukazivanju virusa i njegovog ponašanja.

Na koncu, šta je poenta, ili više njih? Sa nepoznatim virusom nema šale, bez obzira da li on u svom prvom ukazivanju ubije ceo pustinjski gradić ili dvadeset i pet procenata osoba starijih od sedamdeset godina koji ga zapate tek približi smrti.

Kazna za šaljivdžiju mora biti fatalna – fizički, od strane virusa ili duhovno, od strane ljudi.

A sa vojskom koja od virusa namerava da napravi biološko oružje ili vladajućom interesnom grupom koja ga koristi za predizbornu kampanju ćemo se izboriti mnogo lakše.

O njima barem odavno znamo sve.