Rad REM-a oslobađa 1Foto: Privatna arhiva

Da li je kukasti krst na zgradi u kojoj obitava član REM-a nacrtao besni građanin ili građanka, možda – što je manje bitno – član/ica neke od opozicionih političkih organizacija? Ili je bio u pitanju inteligentni unutrašnji rad, inspirisan paljenjem Rajhstaga početkom 1933. godine?

 Kako god, simbol je, budući opštepoznat, od kraja Drugog svetskog rata eksploatisan sve dok nije doveden do konstantno prisutne nebitnosti. Pa ipak, upotreba termina nacizma, čiji je kukasti krst inicijalni simbol, uvek otvara korisne kanale za razmišljanje, kao što se moglo desiti, a nije, prilikom Putinove rediteljske eksplikacije napada na Ukrajinu.

„Kako je to samo besmisleno… nazivati predsednika Ukrajine nacistom? Pa, on je Jevrejin“, čudili su se novinari CNN-a, u korenu obesmišljavajući protivnikovu argumentaciju. A radilo se o kreativnoj, i vrlo FSB-ovskoj upotrebi višeslojne, a opet, krajnje jednostavne ličnosti Stjepana Bandere, neke vrste ukrajinskog četnika koji je pitanje nacije pretpostavljao svakoj ideologiji, da bi ga na koncu u Minhenu ubili agenti KGB-a, nakon što je petnaest godina sarađivao sa zapadnim tajnim službama. Vratimo se, bolje, u svoju baštu i setimo šokiranosti srpskog Vođice od pre nekoliko godina: „Ja fašista?! A meni hitlerovci pobili pola porodice“.

Da, Mali Vođo, možeš biti fašista i ako su ti originalni fašisti pre pola veka pobili pola porodice – a, budući da se u tvojim izjavama uvek nalazi više laži nego činjenica, nisu. Da, komentatori sa CNN-a, Jevrejin može biti nacista – eno, Izraelom je dve decenije vladao političar totalitarističke prirode koji je gađao slične emotivne tačke glasača kao Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (s tim što je Izrael demokratska tvorevina nastala na levičarskim osnovama, te je posledice autoritarnih vlasti moguće sanirati sa par izbornih ciklusa).

Tema nacizma i nacističkih simbola je, dakle, mnogo šira, i između ostalog se suštinski tiče društvenih okolnosti pri kojima dobro organizovana (i dobro poremećena) manjina prigrabi kontrolu nad sredstvima moći, nakon čega u strahu i poniznosti može decenijama držati umerenu većinu – što se desilo u Nemačkoj tridesetih, ako pogledamo spor i demokratski način na koji se NSDAP dočepala vlasti. Takođe suštinski, predsednica REM-a je ovih dana izgovorila – istorija nas uči – nepojamno opasnu tvrdnju: „Niko nije REM-u naredio kakvu odluku da donese“.

Da je donošenje odluka bilo ostavljeno Vođi NSDAP-a, nisam siguran da bismo danas tako sladostrasno baratali terminom „koncentracioni logor“, zaboravivši ga kao fusnotu istorije iz Burskih ratova. Frustrirani umetnik je, zapravo, svojim sledbenicima iz ekstremne i izopačene manjine pokazao pravac delovanja, da bi oni, zatim, jednog zimskog dana u vili na jezeru Vanze razvili industriju ubijanja. I niko im nije naredio već su sami razumeli šta valja uraditi.

Pre nekoliko godina, u jednom od prvih medijskih nastupa nakon deset godina hibernacije, Vladeta Janković je tačno primetio da je današnji predsednik Skupštine Srbije „jako opasan čovek“, povukavši paralelu upravo sa nemačkim sprovodiocima ideja u materiju iz doba vlasti NSDAP-a. „Sprovodiću politiku Aleksandra Vučića“, najavio je ovih dana dotični jurišnik kako će izgledati zakonodavna grana vlasti pod njegovim vođenjem.

Popularno je, među pristojnim svetom, reći da je najveći problem ovog društva što sve odluke potiču od jednog čoveka. No, posle deset godina, bojim se da je problem metastazirao ka tome da naređenja više nije neophodno davati, jer svi članovi poremećene vladajuće manjine i sami dobro znaju šta im je činiti, što nas autoputem „Miloš Veliki“ vodi pravo do jezera Vanze. Istina, 2022. je godina, elipsoid je velika korporacija, ima i tih (de)Bilčika iz Evropske Unije koji se motaju oko nas, valjda nema mesta panici…

Pa, ipak, sve vreme mi je tokom pisanja teksta u glavi Kolin Firt kao advokat Vilhelm Štukart, iz dramaturških razloga pretvoren u gledaočevog predstavnika u filmu „Zavera“ („Conspiracy“, 2001), sa scenarijem zasnovanim na transkriptima sastanka u Vanzeu. Okružen ljudima kojima niko nije naredio šta da odluče, filmski Štukart pokušava da zakoči ludilo, da objasni da je utamanjivanje miliona ljudi izvodivo, ali ne može ostati nekažnjeno, da bi masovna sterilizacija možda bila elegantniji način kontrole problema… Ne vredi, jer oni znaju šta se od njih očekuje, dok ideolog sneva u Bavarskim Alpima.

Čini mi se da je vreme da gospođa Popović sačeka kraj cirkusa sa dodeljivanjem pete nacionalne frekvencije, i zatim napusti sastanak na jezeru Van… pardon, da ostavku na članstvo u REM-u.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.