Snajkin greh

Nešto me je bockalo da ne propustim film „Doktor Sleep“ i drago mi je što nisam, pošto sam nagrađen jednim od – uz Tarantina i Louča – najlepših bioskopskih iskustava godine.

Radoznalost je, uglavnom, bila izazvana neravnotežom između finansijskog neuspeha filma, tj. male gledanosti, i kritičara kojima se smireno, razumno svideo iz, sada mogu da potvrdim, svih pravih razloga.

Još jedna posledica gledanja filma „Doktor Sleep“ je otvaranje neke vrste horor decembra na stranicama Danasa, posvećenog naslovima koje srpska publika nije bila u prilici da vidi na velikom ekranu.

Kad smo već kod naslova, da je kojim slučajem bio deo srpskog bioskopskog repertoara, siguran sam da bi zvanični prevod filma „Ready or Not“ bio „Spremna ili ne“. Međutim, kako se naslov odnosi na igru žmurke koja čini jedan od elemenata fabule, biram maštovitiji i bolje usmereniji prevod „Ko se nije sakrio…“. Važnije pitanje je zašto ovaj film nije položio prijemni ispit za članstvo u srpskim multipleksima, ali o tome kasnije.

Radnja filma odvija se tokom dvadeset i četiri časa i počinje sa Grejs koja se ujutru, već u venčanici u kojoj će ostati tokom celog filma, priprema za trenutak kada će postati gospođa Le Domas, najnoviji član porodice čije se materijalno bogatstvo zasniva na smišljanju i masovnoj proizvodnji društvenih igara.

Grejs, dete bez roditelja, je ta koja je insistirala na braku, u želji da konačno u svom životu stekne porodično uzemljenje, dok bi se njen izabranik Aleks zadovoljio i životom u grehu. Iako se Aleksovo ponašanje može objasniti liberalnim vremenima u kojima živimo, činjenica da otpor prema braku dolazi od naoko prilagodljivog, nimalo ekstremnog mladog čoveka ukazuje da sa porodicom Le Domas nešto ozbiljno nije u redu. Naše sumnje su dodatno uramljene ponašanjem Aleksovog brata, alkoholičara, koji Grejs neposredno pred venčanje kaže: „Nije kasno za bekstvo, znaš. Tebi nije mesto u ovoj porodici. To je kompliment“.

Žena je, ipak, namerila da se uda i uveče, spremna da se prilagodi svojoj novoj zajednici, biva izložena malom, bezazlenom ritualu. Naime, svaki novi član porodice mora da odigra društvenu igru odabranu nasumično (ili ne, u zavisnosti od toga ko bi trebalo da postane novi član „ekipe“) iz male mađioničarske kutije koju je predak i osnivač poslovne imperije nakon opklade dobio od misterioznog gospodina Le Baila – dodajte tom prezimenu slovo D (na primer, kao prvo slovo imena) i dobićete ne mnogo iznenađujući anagram. Kada Grejs izvuče karticu „žmurke“ počinje zabava u vidu hladnim i antikvarnim vatrenim oružjem opremljene porodice Le Domas koja do svitanja mora da je uhvati i ubije, ili…

Siže na prvo razmišljanje deluje kao nešto što smo videli previše puta, uglavnom u formi B horora ali hajde da prođemo neke motive filma: upliv okultnog, uz par dobro pozicioniranih dijaloških grananja, navodi na ideju da je u osnovi svake kapitalističke imperije dogovor sa… Le Bailom; uslovljenost, nemogućnost slobode izbora, od članova porodice (inače, majku igra iznenađujuća Endi Mekdauel a oca očekivani Henri Černi) čini junake antičke tragedije; navedena bezizlaznost delanja, primenjena od strane ljudi kojima, u većini, ubistvo ne dolazi prirodno, koliko god da su deo bezdušne izrabljivačke tradicije, objašnjava Grejsino preživljavanje jedne za drugom smrtne opasnosti; kada smo već kod toga, Grejs, odrasla u domovima za decu bez roditelja, opremljena je sposobnošću za borbu – pa, ipak, njeno delanje je razumno, ni u jednom trenutku ne postavši nekakva feministička superheroina.

Dolazimo do ideoloških smernica filma – kritike kapitalizma te gotovo antipropagande braka. Scenaristički i vizuelno, „Ko se nije sakrio…“ duboko je promišljen rad, čiji su tvorci bili svesni neophodnosti skretanja u predele crne komedije slepstik tipa. Na taj način, puzanje kroz raspadajuće leševe, nasilje nad telom, litri prosute krvi, spašeni su od eksploatacijskog ugođaja i postali deo humorističkog konteksta koji, detaljnom brigom, ne odlazi predaleko, samog sebe obesmišljavajući.

Zašto film nije prikazan Srpkinjama i Srbima? Možda nije primećen na vreme, postavši nakon velike američke gledanosti (desničari ga, naravno, ne podnose) previše skup.

Čini se, posebno kada u stranu sklonimo ideološko-okultne aspekte priče, da bi film izazvao solidnu identifikaciju publike u društvu u kojem „snajka“ još uvek prolazi neku vrstu paganske inicijacije na osnovu koje se zauvek odlučuje da li je mladoženja odabrao pravog porodičnog slugu/vojnika ili je nasamaren od strane zle žene koju sada valja trpeti i njen uticaj potuljeno podrivati. Zaista, u srpskom hororu Le Bail je čist višak.