U juriš, sa Pklatovima na desnom krilu 1

Posle par dana većanja sa samim sobom u vezi izlaska na lokalne izbore za opštinu Stari grad i reči „Blago tebi što ne moraš da razmišljaš o ovome“ koje sam u nedelju pre podne uputio jednoj osobi sa Palilule, petnaest minuta pre završetka glasanja pojavio sam se na izbornom mestu. Gospođe iz komisije nisu tražile da skinem masku. Moja izjava, „Želim da glasam samo na lokalu“, naišla je na zbunjenost od „vrlo neobično“ tipa, što znači da tokom dana nije previše osoba iskoristilo to zakonsko pravo. Ipak, nije bilo problema i produžio sam ka biračkom spisku. Dok se došlo do mog imena obrnuto je nekoliko stranica i primetio sam da na svakoj nema više od pet ili šest potpisa (od mogućih tridesetak, rekao bih). Sad, naravno da sam pretpostavljao da je cela stvar osuđena na poraz ali mi duševna patnja nije dala mira. Šta ako sutra pogledam rezultate i shvatim da je nedostajalo hiljadu glasova? Da li će griža savesti zato što pripadam toj hiljadi biti jača od moralne superiornosti izazvane potpunim izbegavanjem učešća u cirkusu zla?

Po nezvaničnim rezultatima – ovo je moja računica na osnovu procenata – vladajuće interesno društvo biće na čelu opštine od pedeset hiljada punoletnih građana sa osvojenih oko pet ili šest hiljada glasova. Svaka od ostalih lista osvojila je oko deset procenata i ući će u skupštinu. Na koncu, da bi se osvojila većina (a te desetprocentne liste mogle su, teškom mukom i pregovorima nalik na menjanje samolepljivih sličica, da naprave postizbornu koaliciju) zaista je nedostajalo par hiljada glasova. Nevažno je za prethodnu analizu, ali priznajem da sam pogrešno procenio da od šest lista samo SPS neće preći cenzus. Pokazalo se da njihovih glasača ipak ima hiljadu ili dve u mojoj okolini i biće tu još koju godinu, dok surova priroda ne obavi svoj posao. Problem je što će protok vremena odneti i penzionere sa kompleksnijim mentalnim sklopom, mladi će otići negde gde nema ovakvih kolumni i svi zajedno će biti zamenjeni stanovnicima Novog Dorćola i sličnih tvorevina, finansijski nezavisnim te nezainteresovanim za politiku ili dužnicima/pripadnicima vlasti koji zaokružuju koga moraju. Ali, to je, što bi Konanov letopisac rekao, druga priča.

Ceo grad je, posle trideset godina neuspešnih pokušaja, konačno u rukama okupatora. Da ohrabrim u teški „andergraund“ samosprovedenu opoziciju, za dalje delovanje je slobodnom voljom izabrano dno verovatno bolja polazna tačka od nekakve iluzije minornog uspeha. Ne bih se zanosio antibojkotaškim teorijama da vam je za politički uspeh u Srbiji neophodna stranačka infrastruktura. Kojih stranaka? Demokratske stranke? Međutim, slobodan pristup prostorijama pod kontrolom opštine Stari grad ne bi škodio. Gde će se skupovi pred sledeće beogradske izbore odigravati? Tamo gde privatni entiteti od kojih bi se mogao iznajmiti prostor ne bi baš da bodu vlast u oko, nije loše imati nekakva društvena dobra na raspolaganju. Rasprava je, zapravo, retorička, pošto ne vidim kako će bilo ko sa suvislim rečnikom pobediti u Beogradu u skorije vreme. O životu u centru grada odlučuju glasovi iz prigradskih sela, gde će početkom 2022. godine vlast asfaltirati svaku utabanu stazu od kuće do poljskog klozeta i još upornije zatrovati mozgove meštana večernjim televizijskim programom i tamo sveprisutnom montažnom sekvencom rijalitija i Vođe u porno akciji. No, valja probati, sa Ne davimo Beograd i Dverima na istoj listi, sa nekim neupitnim autoritetom koji će povesti taj grešni simbiotički organizam, pa da vidimo šta će da se dogodi. I nemoj da je, da parafraziram Radovana Trećeg, neko „srao van rupe!“, po strankama, tviter „lajnama“ i ostalim azilima za ubeđene u svoju genijalnost. U međuvremenu, moglo bi se razmisliti o sprečavanju uklanjanja tramvajskog mosta, kao i sprečavanju izgradnje penis-kule čije bi postojanje opoganilo prvi vizuelni utisak o ovom gradu. Mislim, uvek može da se sruši, jednog dana, ali to košta, uz veliki trošak obeštećenja za vlasnike stanova (dobro, taj deo bi možda bio i najjeftiniji, budući da bi većina trebalo da ima problem prilikom dokazivanja porekla imovine). Što se tiče sledećih predsedničkih izbora, plan je isti. Jedna lista, za što širi društveni spektar prijemčiva kandidatkinja (valja probati sa drugačijim pristupom u svakom smislu). Opet, čim se tako nešto bude stavilo u pogon, Služba će krenuti da rije punom snagom. Zapravo, pre svega valja sačekati američke izbore pa videti da li će eventualni poraz desnice početi da se preliva ka Evropskoj uniji, spuštajući prag tolerancije prema stabilokratijama (što je eufemizam za autokratske režime opasne samo za sopstvene građane) u neposrednom komšiluku. A tada će se i banjički klan zabrinuti za svoju budućnost i početi da taktizira. Preti li nam još jedan stisak ruke sa đavolom?

Pošto je PSG prošao kako je i zaslužio, kome je preostalo da igra uloge opozicionih figurica u diorami republičke skupštine? Pre par godina, tokom vožnje kolima, na Drugom programu Radio Beograda (ovaj početak rečenice često se javlja u tekstovima – RTS-u se izlažem samo u saobraćajnim uslovima, nakon čega imam potrebu da podelim traumu) tekla je emisija koja je imala temu „Mostovi“. Gošća je bila i žena tihog, intelektualnog glasa koja je iznosila svoje prelepe uspomene na odbranu mostova od aviona NATO pakta, da bi prešla na geopolitičku analizu sadašnjeg trenutka i vlažne snove o Kini kao dominantnoj naciji planete. Morate sada zamisliti manijaka koji u parkiranim kolima pauzira dnevne obaveze i čeka odjavu emisije da bi čuo i za dalju upotrebu zapamtio identitet te opasnice. Neću da prljam tekst navodeći ime ali radi se o radikalki iz slavnih dana od 1996. do 2000. godine, kasnije hiberniranoj pa nakratko partijski oživeloj posle ćelijske deobe 2008., da bi ponovo nestala i, preko milozvučnih radijskih emisija, stigla do bine iza Šapića, rame uz rame sa bivšim članovima Dveri kojima je vlast bila slasnija od „gde bežiiite?!“ egzibicionizma. Ukratko, „govori tiho i nosi ultranacionaliste sa sobom“. Moj je utisak da je Šapić – setimo se, usput, da je u jednom trenutku upravo on bio član Demokratske stranke najviše zadužen za medijski rad, što je bio jasan znak tonućeg broda – uspeo da sebi privuče glasačku bazu nekadašnjeg DSS-a, verovatno dobrim delom ljude koji su na prethodnim predsedničkim izborima glasali za Vuka Jeremića. Tih stotinak hiljada izgubljenih duša mogu se na nekim narednim izborima pokazati kao odlučujući faktor. Ali, ko su, u stvari, oni? Šta hoće? Imaju li dugoročni plan? Ili pužu okolo kao nekakve namrgođene pijavice tražeći sledeće ukusno političko telo za sisanje?

Odgovor bi nam mogla dati strofa iz pesme Zabranjenog pušenja:

„Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah

Samo im je dodir potpuno mek a korak lak

Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat’

Nisi više znao ko je čovjek a ko je Pklat“

I baš vole da glasaju, dodao bih.