Strategija Srbije da kada je u pitanju spoljna politika sedi na dve i više stolica, nedavno se ponovo našla na udaru jedne od strana, potencijalnih oslonaca.
Ovog puta bio je to Amerikanac Hojt Brajan Li koji je poručio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da je sedenje na više stolica neodrživo.
Usledile su burne reakcije i busanje u grudi nekih ministara, sukob u vladajućoj većini, ali i izostanak komentara iz kabineta predsednika, koji je tek posle nekoliko dana ćutanja rešio da o tome priča, ali na TV Pinku!
Još jedna turbulencija i još jedan one man show na TV-u neće promeniti politiku koja se vodi, ali postavlja se pitanje o kakvoj se politici radi i koji je tu interes Srbije?
Iako Srbija stoji iza politike vojne neutralnosti i nezameranja velikim igračima, u praksi baš i nije tako.
Otpor ulasku u NATO, Srbija brani politički razumljivim stavom da pristupanja savezu nema zbog bombardovanja iz 1999, ali da su vrata otvorena za najbližu moguću saradnju, što je u skladu i sa proklamovanom strateškom cilju, ulasku u EU, dotle je odnos prema drugoj strani odnosno Rusiji, neretko baziran na manje političkim, a više emotivnim osnovama.
Uz lako shvatljiv argument da je Rusija saveznik po pitanju Kosova, ne treba zaboraviti da se kosovski scenario desio na Krimu, ali i da u slučaju biranja između ovog poluostrva i „svete srpske zemlje“ u Kremlju niko ne bi imao dilemu šta je interes njihove zemlje.
I dok se Rusiji, ali i bilo kome drugom ne može zameriti da vode računa o sopstvenim interesima, to se ne može zaključiti dok slušamo naše ministre.
Pre svega one od kojih, makar formacijski to ne bi trebalo da se očekuje – ministra vojnog Aleksandra Vulina i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića.
Slušajući ih kada govore o jednoj ili drugoj strani primetno je odstupanje u percepciji i nastupu.
Dok se za SAD neretko koristi veoma kritička, pežorativna i borbena retorika sa puno zameranja, za Rusiju su po pravilu sačuvani gotovo lirski izlivi ljubavi koji ne priliče neutralnoj, a neki bi rekli ni zemlji koja bi da bude nezavisna.
Nekritičkim stavom prema jednima, Vulin i Dačić rade upravo protiv zvanične politike Srbije, što se može nazvati neodgovornim, kontraproduktivnim…
Doduše radi se o političarima čije karijere su pune skandala. Vulin je samoproklamovani levičar, nekadašnji član gotovo mafijaškog JUL-a, ministar za rad prilikom donošenja po radnike restriktovnog Zakona o radu. Iz tog perioda je i afera kada je svojim „fantomskim“ nevladinim organizacijama pokušao da upumpa novac iz svog ministarstva. Kao minstar odbrane je lagao da je išao u vojsku, redovno je u konfliktima sa političarima iz susednih zemalja, a trenutno je aktuelna aferu oko unosa 200 hiljada „tetkinih“ evra u zemlju. Kolega Dačić je poznat kao najbolji pevač među ministrima spoljnih poslova, ali i neko sa aferom koferče (čitaj mito od 100 hiljada evra) ili neko ko je snimljen kako ugodno ćaska sa kriminalcima.
Za takvim pedigreom pre bi se mogli svrstati među neozbiljne likove za bavljenje politikom, a ne ljude koji bi trebalo da uspešno, odmereno i pažljivo brode kroz delikatnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi.
Umesto toga, zanose se time da Srbija bude neka vrsta socijalističke Jugoslavije, na međi, ali i mesto susreta Istoka i Zapada. Poput ozbiljnog međunarodnog igrača. Međutim, Srbija nije velika i bitna kao SFRJ, karte u svetu nisu podeljene kao pre 40, 50 ili 60 godina, a kao što se može videti iz gorenavedenog i današnji političari su daleko od visine zadatka.
Više deluje kao spisak lepih želja, izmaštan u glavi onih koji nemaju puno veze sa realnošću. Što doduše, nije tako redak slučaj na političkoj sceni u Srbiji.
Da Srbija bude spona dve zemlje koje pokrivaju pola planete je u najmanju ruku preambiciozno, a o tome svedoči i to što se Srbijom bavi pomenuti Hojt Li, kome je u opisu posla navedeno da je zamenik pomoćnika, odnosno daleko od željene prve ekipe svetskih igrača.
Takođe, biti poligon gde se susreću dve velike sile, garantuje pre svega turbulentnost i neizvesnost što bi se pre moglo nazvati rizikom, nego interesom Srbije.
Strategijom nikako. Makar uspešnom.
Tako umesto Srbije, lidera u regionu i veze između Istoka i Zapada, svedoci smo u stvari opasnih igara, neodgovornog ponašanja zastupnika građana, a čini se i nedostatka državničke vizije predsednika koji neretko ono što ne sme da kaže javno, prepusti „svojim“ ministrima, a umesto da zaista odgovara na pitanja javnosti, valjda vodeći unutrašnji dijalog, radije organizuje promo nastup za svoje birače na lojalnim televizijama.
Veliko igranje male zemlje, a eventualne posledice snosili bi, kao i do sada prvo mi. Obični građani.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
