Blagotvorna štednja 1Foto: Pixabay/Mhouge

Iznenadio me, pozitivno, podatak da na deviznoj štednji u domaćim bankama ima 12 milijardi evra. Malo li je! To je četvrtina našeg BDP-a.

Ali, nije samo to značajno. Devizna štednja jedan je od pokazatelja koji oslikava stanje države i društva. Nije najvažniji, ali nije ni zanemarljiv. Recimo, ovolika devizna štednja dovodi u sumnju tezu da je Srbija država sirotinje i velikih socijalnih nejednakosti, kako vrlo često slušamo dežurne narikače. Siguran sam da 12 milijardi evra nije koncentrisano u rukama jedan, ili 10, odsto najbogatijih građana Srbije.

Naprotiv. Ako, na primer, 12 milijardi evra podelimo s 5.820.180 punoletnih građana (19-89 godina) proizilazi da svaki od njih ima na štednji 2.100 evra. Do sličnog podatka dolazi se i s nešto drugačijom računicom. Na dan 9. jun u srpskim bankama bilo je 5,1 miliona štednih partija pa kad se taj broj stavi u odnos s ukupnom deviznom štednjom (12 milijardi) proizilazi da na svakom štednom računu ima 2.365 evra.

Naravno, ovo je idealno-tipska računica. Činjenica je da ima računa sa dva evra, a ima građana koji poseduju i dva devizna računa. Ali, bez obzira na te činjenice, prosečan iznos od 2.365 evra nije zanemarljiv podatak.

Neko će reći da Nemci imaju znatno više, što je tačno, ali ni ovo nije malo za Srbiju čiji su građani u prošlosti imali stresna iskustva sa štednjom uopšte a posebno s deviznom.

Podatak o deviznoj štednji vrlo je važan jer štednja je izvor za investicije, novac od štednje banke plasiraju privredi a privreda ga ulaže u nove poslove. Zašto onda naš predsednik stalno trči za stranim investitorima kad i naše banke imaju dovoljno kapitala za ulaganje?

Devizna štednja nije jedino merilo „bogatstva naroda“. Veliki broj građana Srbije još drži svoju deviznu ušteđevinu u slamarici. Krajem prošlog veka u slamaricama je umelo da bude po dve-tri milijarde nemačkih maraka, ali tada je bilo veliko nepoverenje u banke i lopovsku vlast. Sad je poverenje u banke veće, ali bih se kladio da u slamaricama građani i dalje čuvaju bar milijardu i po evra.

Deo građana čuva deviznu ušteđevinu u bankarskim sefovima. Nije mali broj tih sefova. Svaki pokušaj da se iznajmi sef završava se informacijom da su svi zauzeti. A u bankama ih ima, sigurno, nekoliko hiljada.

Deo stanovništva ulaže ušteđevinu u penzione fondove u kojima stalno raste broj klijenata i količina položenog novca. Ne samo ljudi iz Beograda nego i iz mnogih gradova u Srbiji drže devizne ušteđevine na računima u inostranim bankama u Mađarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji.

Teško je proceniti kolika je to ukupna suma, ali je sigurno da se meri desetinama pa i stotinama miliona evra. I na kraju, mnogi ljudi ulažu ušteđevinu u razne biznise: otvaranje firmi, akcije na inostranim berzama, zlato, nekretnine. Stalno stižu informacije o „podivljalom“ tržištu nekretnina na kome raste kupovina stanova uprkos konstantnom rastu cena.

Od ukupno kupljenih stanova, tri četvrtine plaćeno je gotovinom (samo u maju iskeširano je 461 milion evra), a za kupovinu stanova kod banaka je uzeto 135.000 stambenih kredita.

Svi ovi podaci demantuju olako eksploatisanu frazu da bogatstvo u Srbiji nije ravnomerno raspoređeno i da su socijalne nejednakosti velike. Saglasan sam da Srbija nije država blagostanja, ali podaci o zvaničnoj i neformalnoj (slamaricama) deviznoj štednji, finansiranju preduzetništva i kretanjima na tržištu nekretnina argument su za tvrdnju da Srbija nije država izrazitog socijalnog raslojavanja u kojoj preovlađuju siromašni a na vrhu je mali broj bogatih građana.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Blagotvorna štednja”

  1. Nisam najbolje shvatio svrhu ovog teksta. Da li autor želi da nam kaže kako smo sa prosečnim „kapitalom“ od 2.000€ dobrostojeća nacija? Da nam treba istresti i „slamarice“ pa taj novac uterati u banke, a Agencija za osiguranje depozita postoji samo formalno jer u njoj para nema – uzela država sebi. Očekivao bih od ovakvog biznismena da zna ono što i dživdžani na granama cvrkuću – stanogradnja i trgovina nekretninama je pranje sumnjivo stečenog novca, dobrim delom i trgovinom narkoticima, a onih 135.000 mučenika koji su uzeli stambene kredite i koje autor ističe kao svetle primere bogatstva u Srba su zapravo najobičnije dužničko roblje.

  2. Tekst je besmislen u smislu nekog objašnjenja. Koja je svrha, reklama banaka? Da li im neko veruje? Samo onaj ko mora?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.