Foto: Pixabay/Mhouge

Potpirivanje neprijateljstva na jednoj od te dve osnove klasična je poluga vlasti od Sumera i starog Rima, do Trampa i Bregzita. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji bili su u osnovi šaltovanje komunističkih elita jugoslovenskih naroda sa klasne na nacionalnu polugu kako bi ostali na vlasti. I nije čudo da su u svim republikama isti ljudi postali nacionalni lideri, a prethodno su bili klasna avangarda. Znamo gde nas je to odvelo i koju cenu smo platili da bi oni ostali na vlasti. I sa pravom danas imamo sumnjičav odnos prema raspirivanju nacionalne (i rasne) mržnje. Ali, izgleda da smo zaboravili da su klase jednako efikasan i možda još skuplji način manipulacije. Klasni antagonizam apsolutno je zlo i mržnja prema bogatima je ideologija komunizma koja koči naše društvo.

Optuživati bogate i uspešne da su lopovi i eksploatatori, braniti radnike da su nevini i žrtve lažna je ideološka priča koja seje mržnju i sprema ratove i nesreće. Optuživati klase isto tako je efikasan način da se uništi društvo kao i optuživati druge nacije.

Komunistička ortodoksija kaže: ako podržavamo kapital, suprotstavljamo se radu. Ko je na strani gazde taj je automatski protiv radnika. Nažalost, danas u Srbiji ovako razmišlja veoma veliki procenat ljudi, a taj procenat među obrazovanima još je veći.

To, naravno, nije tačno. Ovakvo pojednostavljivanje služi da se društvo antagonizuje, da se zaoštri klasna borba, da se manipuliše glasačima, da se nelegitimno uzme i zadrži vlast koja sprovodi štetne mere. Ko ne veruje neka ozbiljno prouči primer Venecuele.

Osnovna jednostavna logika nam pomaže da veoma lako razumemo zašto kapital i rad ne samo da nisu suprotstavljeni, već su jedna ista stvar.

Šta je kapital? Kapital je akumulirana štednja. Šta je štednja? Štednja je ono što ostane od proizvodnje posle potrošnje. Koji je osnovi izvor proizvodnje? Rad. Drugim rečima, kapital je akumulirani nepotrošeni plod rada.

Kapitalisti i gazde su ljudi koji kroz rad stvore više vrednosti nego što potroše, pre svega kroz štednju. A onda taj višak vrednosti ulože, rizikuju, kako bi još više podigli produktivnost svog rada. Ne poznajem ni jednog gazdu, u Srbiji ili u svetu, da li je vlasnik samostalne trgovinske radnje ili tajkun, da ne radi veoma mnogo i da ne računa troškove i upotrebu svog novca veoma pažljivo. Gazde su najveći radnici i najveće štediše.

Zašto bi najveći radnici, oni koji najviše cene rad, bili suprotstavljeni drugim radnicima? U praksi gazde i radnici imaju identičan pogled na cilj svojih aktivnosti, a to je povećanje dodate vrednosti i u realnosti oni rade rame uz rame. Gazda ne može da podigne preduzeće i postigne rast vrednosti bez radnika. Radnik ne može da uveća dodatu vrednost, poveća svoju produktivnost i stvori što više vrednosti kako bi njegova aktivnost bila što bolje nagrađena bez kapitala i organizacije koju donosi gazda.

Da li postoji razlika između gazde i radnika? Postoji. Da li je ta razlika u sferi moralnog? Apsolutno. Ali ne na način na koji marksisti pokušavaju da falsifikuju realnost. Moralna razlika nije u simplifikovanom odnosu gazda lopov – radnik naivna žrtva, već i tome da gazda štedi a radnik samo troši.

Ideološki stav da su svi uspešni poslovni ljudi inherentno zli doveo je na vlast aktuelnog predsednika države i tu ga održava. Velika većina građana, ne samo njegovih naprednjaka, klicala je predsedniku kad je uhapsio najvećeg tajkuna jer veruje da je uspeh u biznisu posledica lopovluka.

Kad vam danas ili u budućnosti nešto zasmeta kod aktuelne vlasti prisetite se da li ste joj i vi tada klicali.

Ime autora poznato redakciji