Foto: Pixabay / mhouge

Novoj u smislu da je ova vlast uveliko upražnjava, a inače poznatoj i već korišćenoj u vreme Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.

Gledamo kako se naprednjačka vlast svim silama trudi da formira svoju, partijsku, biznis elitu. Dojučerašnji vlasnici STR-ova, sitni preduzetnici i priučeni dunđeri pomoću unosnih poslova koje im je vlast omogućila pretvaraju se, kao u crtanom filmu, u bogate „biznismene“.

Neke od poslednjih velikih akvizicija, oko kojih se diglo mnogo prašine, svedoče upravo o tom novom fenomenu. Preduzetnici sa do skoro relativno skromnim biznisima, koji ne kriju svoju partijsku pripadnost nego se njome hvale, preko noći postaju krupni partneri državnih kompanija i akteri najvećih poslovnih transakcija u kojima se „obrću“ desetine pa i stotine miliona evra. Ti „poslovni“ ljudi iznajmljuju Partiji svoje lično i ime svoje firme da bi bili „protočni bojler“ za sumnjiv višemilionski „keš“ koji je postao preovlađujući način poslovanja, a da nikad u životu nisu videli, a kamo li zaradili, toliko novca. U svim tim poslovnim operacijama nove biznismene neskriveno protežira i štiti vlast, uz grubo kršenje antikorupcijskih i antimonopolskih pravila i bahato zaobilaženje regulatornih institucija ove zemlje. Naselje „Beograd na vodi“ (i slični građevinski poduhvati), „kreativne“ privatizacije i netransparentan investicioni kapital iz inostranstva primeri su fundiranja nove partijsko-privredne elite koja onda zauzvrat pomaže Partiji da na dugi rok učvrsti vlast.

Destimulišu se i raznim administrativnim začkoljicama i besmislenim zahtevima obeshabruju dokazano uspešni poslovni ljudi. Šalju im se poruke da ne učestvuju na tenderima za izgradnju pojedinih gradskih, komunalnih i infrastrukturnih objekata, da izbegavaju učešće u javnim nabavkama državnih preduzeća i da se ne javljaju za privatizacije nekih korporacija.

Partija na vlasti je najbogatije preduzeće u državi. U pitanju je „cash flow“ koji pliva na tržištu van regularnih kanala. Taj novčani tok vide i za njega znaju svi učesnici na finansijskom tržištu. To je tolika količina novca o kojoj mogu samo da sanjaju najveće privatne kompanije u Srbiji. Taj novac mora da se reinvestira, ali pošto to ne mogu da rade zvaničnici Partije, onda se on daje „našim“ preduzetnicima od poverenja. Očekujem da tim parama uskoro počne kupovanje (čak i) velikih i uspešnih privatnih kompanija čija vrednost prevazilazi 50, 100 i 200 miliona evra. Naizgled, biće to potpuno legalne akvizicije u kojima kupac nudi realnu cenu, plus premiju od 10-15 odsto (da bi se obeshrabrila konkurencija), za ono što hoće da kupi. Takve ponude akcionar(i), obično ne odbija(ju).

Na taj način, do skoro, lokalne sitne zanatlije postaju najmoćniji investitori u državi koji ne pitaju kol’ko šta košta, nego plaćaju kešom. A da ih niko ne pita odakle im tolike pare.

Među aktuelnim partijskim biznismenima nisu svi novokomponovani. Ima među njima i takozvanih preletača koji su bili bliski s Partijom-predvodnicom prethodne vlasti. Ima, međutim, i poslovnih ljudi koji su do skoro gradili biznis nezavisno od upliva vladajućih partija. Znam za slučaj jednog mog kolege kome je aktuelna vladajuća Partija ponudila da bude njen „investment leader“. Da joj iznajmi svoje ime i da s partijskim parama kupuje atraktivne privatne kompanije po Srbiji i regionu. Znam i šta im je odgovorio.

Partijski „biznismeni“ nisu izum trenutno vladajuće Partije. To su radili i Koštunica i Tadić. Ono što partije ne znaju je da se „tajkuni“ ne prave za mandata vlasti. Treba samo pogledati kako su završili Tadićevi i Koštuničini biznismeni. Za jednog znam da je u kućnom pritvoru, a drugog sam video u Vladi. Svi znamo da im ništa nije ostalo od biznisa.