Polivalentna terapija

Kamo lepe sreće da samo Srbija ulazi u tešku ekonomsku situaciju, ceo svet je u velikoj krizi.

Najnoviji podaci o inflaciji u Srbiji (rast od 11,9 odsto) mnogo su loši. Država je rešila da naplati sve ono što je velikodušno dve i po godine delila građanima i privredi. Taj trošak, kao skriveni porez, platiće stanovništvo slabije finansijske moći. Siromašni su najveće žrtve državne velikodušnosti, iako se vlast trudi da svoju pomoć predstavi kao spasavanje siromašnih.

Narodna banka nije umela na vreme da deluje dok su cene rasle, nego je nezainteresovano posmatrala i podržavala fiskalno rasipništvo vlade i zajedno s političarima spavala na lovorikama. Smatrala je baš kao i Američka centralna banka, da još nije vreme za podizanje referentne kamate.

Sad je kasno, iako pojedini stručnjaci tvrde da je to jedini lek protiv inflacije. U strahu se velike oči, kaže naš narod pa se tako posmatra i lek za inflaciju. Po sistemu „hajde da je zaustavimo“ visokim kamatama bez obzira na moguće, katastrofalne, posledice po privredu.

Nisam siguran da će nas taj lek s dizanjem referentne kamatne stope spasiti. Sad treba biti filigranski precizan da bi se uspostavio fini balans. Bojim se da naše monetarne i fiskalne vlasti nemaju taj filing. Terapija mora da bude takva da jednu boljku leči a da drugu bolest ne podstiče.

Slično (uglavom neuspešno, za sada) reaguju mnoge centralne banke u svetu. Ali, privrednici i finansijeri u svetu žestoko reaguju na podizanje osnovnih kamatnih stopa i upozoravaju da će ta monetarna mera automatski povećati cenu kapitala kod komercijalnih banaka i sledstveno tome dovesti do recesije (pad privredne aktivnosti) jer ćemo mi privrednici morati zbog skupog novca da smanjujemo proizvodnju.

Manja ponuda proizvoda na tržištu automatski znači rast cena i ako centralne banke ne uspeju da smanje inflaciju, ekonomija će se suočiti sa udruženim negativnim efektom (inflacija+recesija) – stagflacijom.

Vreme jeftinog novca, nažalost, je prošlo. Najveći krivac za to su vlade koje su ga rasipale. Moje kolege uglavnom javno se ne izjašnjavaju o recesiji, iako će nas teško pogoditi. Prepuštaju ekonomskim stručnjacima da teoretišu i pričaju bajke.

Da, visoka inflacija se obara visokim osnovnim kamatama. Ali šta ćemo da radimo kad visoke kamate počnu da „ubijaju“ proizvodnju. Za nas privrednike nema gore noćne more od recesije. Skuplji kapital i manja proizvodnja znače manje posla zašta nam treba manje radnika.

Za državu to znači nestašicu roba, više nezaposlenih i manji priliv novca u budžet. Za građane to znači „liht roze“ kućni budžet, dodatno opterećen poskupljenjima osnovnih životnih namirnica i komunalija.

Svakodnevno stižu predviđanja koja potvrđuju ovo o čemu govorim. Poslednji koji je izašao s takvom prognozom je Bečki ekonomski institut koji kao jednu od dve varijante predviđa da ove godine u Srbiji neće biti privrednog rasta (stopa od nula odsto).

Optimizam naših političara o privrednom rastu ničim nije izazvan. Obrnuto, ima mesta pesimizmu. Iole razuman čovek staviće prst na čelo i reći da je nemoguće da je ceo svet u ekonomskom haosu, a da Srbiji i dalje ide dobro, kako tvrde naši političari.

Ta matra kako Srbija ima dovoljno hrane samo je jeftina i izlizana fraza da se narod umiri na pogrešan način. Pa nije valjda da će Danska, Italija, Nemačka, Španija, Amerika ili Francuska „umreti od gladi“.

Teško se mirim s činjenicom da mi u Srbiji opet ulazimo u fazu kad nas teraju da živimo za danas i ne vidimo šta će biti sutra, ili zimus.