Slučaj Beograđanka 1Foto: Pixabay/Mhouge

Razumem, nikad nije lako s emocijama kad se prodaje simbol, a postoji nepodeljeno mišljenje da je Beograđanka jedan od simbola glavnog grada.

Emocije i biznis najčešće se „ne rimuju“.

Kritičari uglavnom nesposobnost vlasti i nisku cenu ističu kao glavne zamerke u prodaji Beograđanke.

Rizikovaću da navučem bes pojedinih čitalaca.

Najpre, dobro je i hvala bogu da je država najzad priznala da ne ume da se bavi biznisom s nekretninama. Kad bi država to umela da radi ne bi postojale specijalizovane agencije. A one su dokazale da to umeju da rade mnogo bolje od države. Kamo lepe sreće kad bi država to priznala i za još neke druge biznise.

Državi (gradu) se zamera da traži nisku cenu za Beograđanku. Savetujem kritičarima da razmisle koliko bi bili spremni da plate za Beograđanku kao poslovni objekat, a ne simbol Beograda.

Simbol obično nema cenu, pa u tom slučaju Beograđanka vredi neprocenjivo. Ali, nažalost, to niko nije spreman da plati.

S druge strane, cena Beograđanke kao poslovnog objekta stvar je ponude i potražnje, odnosno tržišta. Prodavac traži 20 miliona plus troškovi rekonstrukcije i modernizacije.

Sve one koji misle da je to malo, ohrabrujem da se jave na tender i ponude 30, 50 ili 100 miliona evra ako misle da Beograđanka toliko vredi kao poslovni objekat i ako imaju računicu za koliko vremena mogu da povrate uloženi novac.

Ne verujem da u Gradu ima neko toliko lud da ne prihvati ponudu od, recimo, 50 miliona evra.

Nevolja će, međutim, biti ako se niko ne prijavi da kupi Beograđanku. To onda znači da Beograđanka nije nikakva atraktivna zlatna koka, kako misle pojedini kritičari njene prodaje.

Istina, postoji opasnost da vlast (prodavac) u netransparentnom postupku (kakvom je inače sklona) kroz dogovor u četiri oka sa svojim lojalnim biznismenima (kupcem) izigra tender da bi u sledećem krugu prodaje spustila cenu.

Ali, onda to više nije stvar tržišta, nego kontrole nadležnih državnih institucija i argumentovanog dokazivanja. U uređenim državama se za takvo nameštanje tendera ide u zatvor, a u neuređenim pred streljački vod.

Moguće je, međutim, da ceo postupak prodaje bude čist, zakonit i transparentan a da prodavac ne dobije traženu cenu. Razlog je jednostavan – zbog promenjenih okolnosti u glavnom gradu Beograđanka (iako onako visoka) nema više atraktivnu visoku cenu kao nekada.

Zašto?

U međuvremenu se promenila urbanističko-razvojna paradigma Beograda kao metropole. Poslovni centar Beograda iselio se iz kruga dvojke u Novi Beograd. Centar starog Beograda postao je tesan, nekomforan, nefunkcionalan, nezdrav… za poslovne ljude.

Prisustvovali smo, ko je hteo da vidi, masovnoj seobi poslovne zajednice iz starog Beograda u Novi Beograd. U novobeogradskim bulevarima i blokovima nikle su i niču pametne, zelene i energetski samoodržive poslovne zgrade, ugodne za rad.

Dovoljno je prošetati bulevarom Milutina Milankovića ili kroz Airport city da bi se taj trend uočio. Beograd po tom novom poslovnom centru postaje prepoznatljiv u regionu i svetu. Retko koja inostrana kompanija ili evropska institucija traži da kupi ili iznajmi poslovni prostor u Beograđanki ili njenoj okolini.

U starom centru Beograda ima mnogo poslovnog prostora koji zvrji prazan, a cena iznajmljivanja mu je često mnogo niža od cene poslovnih „apartmana“ u Novom Beogradu. Taj urbanističko-razvojni trend uništio je vrednost Beograđanke i oborio njenu cenu na tržištu. I taj simbol Beograda sad samo pravi gubitke koje ni jedna vlast ne može da spreči.

Ime autora poznato redakciji