Pre nekoliko dana u Parizu je, mašala u 104. godini, umrla poznata glumica Olivija de Hevilend, čuvena Melani iz „Prohujalo sa vihorom“.
Ovaj, jedan od najpopularnijih filmova u istoriji kinematografije, nedavno je bio predmet moralno političke cenzure.
Nakon brutalnog policijskog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda u SAD su usledili protesti koji još traju, a pokret „Životi Crnaca su važni“ pokrenuo je preispitivanje bolne rasističke prošlosti.
Borbu protiv rasizma, šovinizma, ksenofobije naravno treba podržati jer ljudima takve pojave u 21. veku ne služe na čast.
Kako iko može da veruje da je bolji od drugog čoveka ili da je taj drugi manje vredan zbog boje kože, nacije, vere…
Hvale vredni protesti protiv rasizma u SAD imaju, međutim i ružnu stranu.
Ljutiti demonstranti masovno ruše spomenike za koje su procenili da su simboli rasističke prošlosti.
Na udaru se našao i Kristofer Kolumbo, a nekima je palo na pamet da povuku film „Prohujalo sa vihorom“, zbog uvredljivog prikazivanja Afroamerikanaca.
Ovakvi revolucionarni potezi, sigurna sam, ne doprinose preispitivanju grešaka iz prošlosti.
Ivan Ivanji je za Vreme nedavno napisao da li bi takvom logikom i Akropolj trebalo minirati jer su njegovi tvorci bili robovlasnici.
I egipatske piramide bi mogle da budu srušene, pošto faraoni nisu poštovali ljudska prava radnika.
Robovlasništvo je deo prošlosti ove planete koju ne možemo izmeniti rušenjem spomenika, cenzurisanjem filmova, muzike…
„Prohujalo sa vihorom“ vraćen je na repertoar striming platforme „HBO Maks“ uz propratne snimke odricanja od odgovornosti, u kojima se navodi da kultni film „negira strahote ropstva“.
Bolje išta nego ništa.
Srbija je rasno monolitno društvo, ipak to ne znači da kod nas nema rasizma i mržnje prema pre svega Romima.
Bilo i kod nas rušenja spomenika uglavnom iz ideoloških razloga.
Kada su komunisti nakon Drugog svetskog rata preuzeli vlast, krenuli su u gradnju novog sistema tako što su uništavali uspomene na Kraljevinu Jugoslaviju.
Onda devedesetih godina ojačao nacionalizam i počelo uništavanje spomenika NOB.
Možda zato što ipak nemamo toliko spomenika, radije se sa prošlošću obračunavamo promenom imena ulica.
Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio novu, ko zna koju po redu, rundu preimenovanja ulica nazvanih po „sredinama gde se zatire srpstvo“.
Što bi Beograd imao ulice raznih delova SFRJ, kada oni nemaju Beogradsku, mrze Srbe i Srbiju, pita se Vesić.
Ne bih rekla da toliko mrze Srbe i Srbiju, koliko im se, nekada s pravom, ne dopadaju pojedini političari i politike.
To što divlja gradnja na Savskom nasipu nikako da bude zaustavljena, što je nekome palo na pamet da uništi Košutnjak, što se Beograd pretvara u Veneciju nakon svake jače kiše, nema veze, važno da u Beogradu više nema ulica sa jugoslovenskim predznakom.
Da li Beograd treba da ponovi grešku Zagreba koji je masovno izbacio takve nazive ulica?
Predsednik Vučić je izgleda „spasio“ Sarajevsku, ali hrvatskim i nekim drugim se crno piše.
No, ako verno primenimo Vesićevu ideju, ostaćemo i bez Skadarlije.
Ta ulica se zove Skadarska po Skadru, a ko je veći „zatirač srpstva“ od Albanaca?
Treba onda ime i te ulice promeniti. Možda u Mitrovačku, pa da Skadarlija postane Mitrovlija?
Pošto Mitrovačka postoji, možda u Ulicu Petera Handkea i da dobijemo Handkevliju?
Nije Vesićev predlog čuvanje srpske istorije već obračun sa boljom prošlošću.
Uz sve mane, Jugoslavija je ipak bila država, za razliku od današnjih delova nekadašnje zajedničke države.
U rahmetli SFRJ današnji vlastodršci bi verovatno maksimalno bili predsednici mesnih zajednica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
