Ćamil i Zoran

Sticajem okolnosti, Juković se slučajno zatekao u nezgodno vreme na pogrešnom mestu. U jeku predizborne kampanje i sukoba pristalica SDA Sulejmana Ugljanina i SDP Rasima Ljajića, 2004. u Novom Pazaru, Juković je pošao da obiđe pčele u obližnje selo Vojniće. Ispred prostorija Ljajićeve partije, pored koje je put vodio Jukovića, došlo je do vatrenog obračuna obezbeđenja SDA i SDP. Metak je pogodio Jukovića u kičmu, dok je sprečavao decu da se približe mestu sukoba.

„Umjesto da odem u Vojniće, ja sam stigao u Urgentni centar u Beogradu“, priseća se Juković, koji je od tada u invalidskim kolicima. Potrebna mu je stalna nega, pa je smešten u Novopazarskoj banji. Sam to plaća. Ne zna se ko ga je upucao. Niko za njegovo ranjavanje nije kažnjen. Sud je presudio da je odgovorna država pošto se incident desio prilikom javnih demonstracija i manifestacija, pa su državni organi bili dužni da spreče takvu štetu. Država mu isplatila nematerijalnu štetu, ali je odbijena nadoknadu materijalne, tačnije novca koji je do sada potrošio za lečenje. Ne plaća mu ni boravak u banji. Političari su ga povremeno obilazili, ali pošto se nije priklonio nijednoj stranci, prestali su. Pomoći nema ni od Sulja ni Rasima, SDA, SDP, muftije…Dve stranke su u međuvremenu potpisale sporazum o pomirenju. Sada zajedno vladaju Novim Pazarom, Sjenicom i Tutinom. Nekada su pucali jedni na druge, danas zajedno vladaju, a 73-godišnji Juković je u kolicima.

Politički sukobi i ostrašćenost dovode ponekad i do ratova. Zoran Laketa iz Mostara je osetio to na svojoj koži. Njegova porodica se našla u nezgodno vreme na pogrešnom mestu. „Sa svojih 25 godina postajem neki vojnik. Treba nekoga da mrzim, da pucam na nekoga, da se ubijamo u ‘bratoubilačkom ratu’, a eto i fakta da sam bio na jednoj, moj brat na drugoj, a otac na trećoj strani. Sve ovo desilo se mojoj familiji, mojim prijateljima, mojim komšijama, braći i sestrama. Imao sam samo jednog brata, jednog oca, jednu majku. Oni su danas nažalost mrtvi, a ja sam evo još malo živ“, ispričao je Zoran Laketa za N1. Nisu Lakete ratovale svojom voljom već su sticajem okolnosti i mobilizacijom završili, otac u VRS, Zoran u HVO, Goran u Armiji BiH. Goran je poginuo u ratu. „Iz jedne kuće, obične radničke porodice, bili smo u tri vojske i hoćete da pričamo o domoljublju, rodoljublju ili patriotizmu? Pa jesu li to bili naši ideali? Nisu“, zaključuje Laketa.

Ljudima se nesreće dešavaju i sticajem okolnosti. Često stradaju nedužni, samo zato što se slučajno nađu na nezgodnom mestu. Ili se jednostavno rode u pogrešno vreme. Nekada možemo malo da učinimo kako bismo sprečili neku nesreću ili zlo. Nekada je dovoljno da ne nasedamo na ideologiju mržnje i netrpeljivosti. Nekada je to teško jer su ideje netrpeljivosti, mržnje i zla toliko snažne. Na naslovnim stranama novina su, društvenim mrežama, čuju se iz usta nekih čini se pristojnih i obrazovanih… I tako je lako pomisliti da su neki drugi ljudi manje vredni od tebe i tvojih, da neki ne zaslužuju ista prava i šansu samo zato što su drugi i drugačiji, da su oni koji drugačije misle i pričaju neprijatelji, možda i špijuni, da su novinarke koje postavljaju nezgodna pitanja sigurno „kurve“, da je normalno slaviti ratne zločine i zločincima držati komemoracije ili ih društveno i politički angažovati… Nekada je dovoljno podsetiti se Ćamila Jukovića i Zorana Lakete. I mnogih drugih, živih, ranjenih, nestalih, silovanih, mrtvih…