Ekvatorijalna Gvineja

Na predstavljanju Procene ekonomskog uticaja projekta „Jadar“ kompanije Rio Tinto, navedeno je da bi rudnik litijuma i bora pored Loznice, godišnji BDP Srbije povećao za 627 miliona dolara, a bruto dodatu vrednost za čak 1,5 milijarde. Kroz direktno i zapošljavanje u povezanim delatnostima, zaposlilo bi se više od 5.000 ljudi.

Zašto se onda mnogi od nas bune?

Ne želimo da budemo bogati?

Smeta nam što Rio Tinto, koji jeste i sa prošlim vlastima imao nekakve dogovore, stiže ipak u vreme predsednikovanja Aleksandra Vučića, a mi, zgubidani, naravno, mrzimo sve vezano za njega?

Na pare valjda niko nije gadljiv, a lepo kaže jedna od mudrosti čuvenog filosofa Alan Forda – „Bolje biti bogat nego ne biti“, no ima nas koji bismo i čist vazduh, zemlju, vodu.

Uz to smo sumnjičavi na pravednu raspodelu eventualne dobiti.

Svojevremeno sam podsetila na (ne) dela Rio Tinta na Novoj Gvineji, a možda nije loše podsetiti se i nekih drugih dalekih, a možda ipak po nečemu bliskih krajeva.

Ekvatorijalna Gvineja mi pade na pamet, mada tamo više ulažu neke druge kompanije.

Mala zemlja u Africi, oko dva miliona stanovnika.

Devedesetih godina dvadesetog veka pronađena silna nalazišta nafte, počela eksploatacija i moglo bi se očekivati da građani Ekvatorijalne Gvineje (valjda Ekvatorijalnigvinejci) žive u blagostanju.

Nažalost, daleko od toga.

Tri četvrtine preživljava sa manje od dolara i po dnevno.

Kako je to moguće?

Zemljom duže od četiri decenije vlada diktator Teodoro Obiang Nguema (79), zvanično predsednik sa najdužim predsedničkim stažom pošto vlada od 1979. kada je zbacio ujaka sa vlasti.

Obezbedio je državi i naslednike.

Jedan sin Teodoro Nguema je potpredsednik države, drugi Gabriel Obiang Lima ministar rudarstva.

Bogatstvo predsednika procenjuje se na 600 miliona dolara, a sin i imenjak Teodoro punio je stupce zapadne štampe pričama o luksuznom životu.

U nekoliko država mu je suđeno zbog korupcije i pranja para.

Švajcarske vlasti su mu pre dve godine zaplenile 11 luksuznih automobila, u SAD i Francuskoj podneli tužbe pošto je na nekretnine i luksuzna dobra potrošio 315 miliona dolara, čije poreklo nije mogao da dokaže.

Godišnja zarada mu naime 80 hiljada dolara.

Višestranački sistem uveden je u Ekvatorijalnoj Gvineji malo posle Srbije, 1992. godine.

Vladajuća stranka ipak tradicionalno osvaja više od 90 odsto glasova-2016 na primer 93,7. Ljudska prava, izborni uslovi, medijska zastupljenost opozicije, nema toga u ovoj afričkoj zemlji, tvrde malobrojni novinari koji su je posetili.

Zapad se, izuzimajući navedene tužbe protiv predsednikovog sina, ne buni.

Zašto bi, oni eksploatišu naftu i prirodna bogatstva Ekvatorijalne Gvineje i dobro zarađuju.

Šta mislite, kada bi se ostvarile „ružičaste“ prognoze sa početka teksta, da li bi se u raspolaganju para od jadarita, vlasti Srbije ponašale kao Norveška ili Ekvatorijalna Gvineja?

Dobro, ne bismo živeli sa dolar i po dnevno, ipak je ovo Evropa, ali da li bi korist od eksploatacije imala cela zemlja ili uglavnom vladajuća vrhuška?

Na kraju, „nešto sasvim drugačije“.

Uglavnom ne obraćam pažnju na komentare na svoje tekstove ili izjave.

Poštujem pravo na drugačije mišljenje i nemam nikakav problem kada mi neko kaže da nisam u pravu.

Reagovali mnogi u različitim prilikama, čak i Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, nepotpisani komentatori, potpisani novinari… Jedan me povodom prošle kolumne pitao: „Dokle Safeta“. Dok Današčić bude objavljivao.