„Naša je ljepša“

Najpre sam ga čula u sandžačko-pazarskoj verziji. Izašli Mujo i Fata, da upotrebim u vicevima najpopularnija muslimanska imena, u restoran na večeru.

Priđe Muju mlađa devojka i poče da ga zapitkuje: „Đe si, kako si, kad ćemo se naći..“ Fata poludela: „Ko ti je ta, šta ima da ti se obraća…“ „Polako, Fato. To mi je ljubavnica. Ja sam biznismen, posao mi cveta, a svaki biznismen, ako drži do sebe, mora da ima ljubavnicu. To je sad moderno. Kolege bi me zezale kad ne bih imao ljubavnicu“, objasni joj Mujo i poče da pokazuje po restoranu. „Evo, ona plavuša je Edinova ljubavnica, ona crnka je Hasova, ona što sedi do prozora Husova…“ Fata pažljivo gleda i prozbori: „Jelde Mujo, da je naša najljepša?“ Verzije su brojne, suština ista.

Premijerka Srbije Ana Brnabić bila u službenoj poseti Luksemburgu. Premijer Luksemburga Gzavije Betel i njegov suprug arhitekta Gotje Destenej, pre početka zvanične posete, ugostili premijerku Brnabić i njenu partnerku doktorku Milicu Đurđić. Na sreću, ljubavnica – ka nije bilo. Videli smo silne lepe fotke i snimke. Šetala dva para Luksemburgom. Uživali. Modni znalci komentarisali mantil premijerkine partnerke, tvrde da je „must have“. Ako ste videli bar neku fotku dva premijerska para – „Jelde da je naša ljepša?“ Partnerka, supruga, šta god… Važno da se vole. U zvaničnom delu posete čuli smo da Luksemburg podržava evropski put Srbije, što je rekao premijer Betel.

Premijerka Brnabić je uzvratila da Srbija sa EU puta ne skreće. Uzgred je malo „pljucnula“ komšijsku Hrvatsku, tek da ponovo dokaže da i u modernoj Ani čuči nešto balkansko. Srbija je Evropi opet pokazala moderno lice, za koje, na žalost, sumnjam da je pravo. Položaj LGBT osoba je verovatno bolji nego ranije. Parade ponosa su postale uobičajene, ovog vikenda je sledeća. Ima li ipak suštinskih promena? Da li Srbija poštuje druge i drugačije? Bez obzira da li je u pitanju seksualno opredeljenje, politički stav, rasa, nacija, vera… Da li sigurno ne skrećemo sa EU puta?

U nedavnoj kolumni „Poštena Ana, bez anamneze“ Teofil Pančić se, pored ostalog, pita: „Da li je dve godine izrazite javne „vidljivosti“ Ane Brnabić na bilo koji način popravilo položaj LGBT zajednice? Da li je barem osetnije pripomoglo razbijanju predrasuda prema ljudima istopolne seksualne orijentacije? Da li im je zakonski i praktično olakšalo položaj, da li je proširilo i unapredilo njihova prava? Odgovor na sva ta pitanja je, čini se, odlučno negativan“.

Pominje Pančić i „Pravilnik o bližim uslovima, kriterijumima i načinu izbora, testiranja i procene davaoca reproduktivnih ćelija i embriona“ Ministarstva zdravlja, kojim se donatorstvo reproduktivnih ćelija praktično onemogućava osobama sa „anamnezom homoseksualnih odnosa u poslednjih pet godina“. Kako? Plašimo li se da je homoseksualnost nasledna? Boleština neka? Zašto ako imamo Anu, deklarisanu homoseksualku na čelu Vlade? Nismo li time pokazali da se Srbija promenila? Nismo više homofobi, faktor smo mira i stabilnosti u regionu, tolerantni smo… Ili se samo foliramo?

U beogradske knjižare je stigla autobiografija Vedrana Rudan, „najčitanije spisateljice u regionu, žene koja se usuđuje da kaže ono što se drugi ne usude i koja ruši sve tabue“. Rudan je zanimljiva osoba, čije reči, pogotovo kada kritikuje hrvatsku vlast, državu i društvo, Srbija sa oduševljenjem dočekuje. Ali kada neko u Srbiji kritikuje Srbiju – druga je priča. Zašto je, na primer, Pančić u Srbiji „neprijatelj“, a Rudan „obožavana“? Nije samo zbog stila pisanja?