Osam i više dana 1

„Fabula radnje“ ide ovako – ogroman meteor juri ka Zemlji. Naučnici su centar Evrope naveli kao zonu udara i predviđaju da niko neće preživeti. Cela Evropa je u izbeglištvu.

Nemci, kao danas Sirijci, Avganistanci, Pakistanci, pokušavaju da se domognu Rusije, koja je zatvorila granice i odbija da prihvati izbeglice.

Bogatiji i moćniji traže mesto u poslednjim avionima za SAD. Neki izgradili bunkere u koje se smeštaju. Najveći broj se pomirio sa sudbinom. Podivljali Nemci.

Odlučili da poslednje dane tako i žive. Kradu, piju, drogiraju se, divljaju po zabavama… Nema policije, organizovanog društva, pravila ponašanja…

Koliko god da je virus kovid 19 opasan, na sreću, svet nije pred opasnostima i iskušenjima kao u ovoj seriji. Opstaće planeta i ljudska rasa, mada će korona sigurno izazvati tektonske promene u svim sferama. Planeta ipak deluje prilično kataklizmično. Svuda mere zaštite, ograničenje kretanja. Zaraženo oko 350 hiljada ljudi, umrlo 15 hiljada.

Kako se Srbija snašla? Dosta dobro, čini mi se. Naravno, uvek će biti onih koji će kršiti pravila, ali zaslužujemo generalno dobru ocenu. Izuzimam vodeće političare predsednika Vučića i premijerku Brnabić, od čijih skoro svakodnevnih konferencija za novinare imamo više štete nego koristi. Umesto da smiruju građanstvo, čini mi se da šire paniku i histeriju.

Bolje bi zato bilo da oboje „ostanu kod kuće“ ili kancelarijama, a da doktori drže konferencije za novinare. Makar i naprave poneki lapsus.

Ovakve vanredne situacije pokazuju ne samo dobro u ljudima, solidarnost i požrtvovanost, već i loše, sebičluk i borbu za opstanak ili bar rolnu toalet papira.

Čini mi se da smo tu „upali u klopku“. Mnogi su tako najpre počeli popreko da gledaju starije koji se usude da izađu uprkos zabrani, još više gastarbajtere i turiste koji mole da im država pomogne da se vrate kući. Ko u današnjoj Srbiji ima para za Kubu ili Maču Piču, izgleda da je automatski sumnjiv, predmet zavisti ili mržnje.

Država, međutim, mora svojim građanima da omogući povratak u zemlju, jednostavno zato što su njeni građani. Ako žive u zemlji, plaćaju poreze i račune.

Oni koji žive u inostranstvu, zapadnoj Evropi pre svega su gastarbajteri koji novčano pomažu rodbinu u zemlji. Uz to, većina njih u Srbiji ima imovinu i plaćaju račune.

Prema podacima, u poslednjih osam godina ovaj vid doznaka iz inostranstva iznosio je više od 20 milijardi evra.

Od toga država ima korist, jer kada osoba N.N na privremenom radu u Nemačkoj ili Austriji, na primer, svojim roditeljima, braći, sestrama u Srbiji pošalje po 200-300 evra, oni plate račune, hranu, odeću, obuću…

Time podstaknu privredu Srbije. Zato je ružno što ih je i predsednik Vučić označio kao opasnost, prenosioce virusa i ljude koji dolaze da se besplatno leče u Srbiji. Kada šalju pare su dobri, država ih poziva i da investiraju u privredu, a kada hoće da se vrate pošto su ostali bez posla – No pasaran. Ružno i nepravedno, jer svi mi, direktno ili indirektno, živeli u zemlji ili inostranstvu, plaćamo državu Srbiju. I to skupo.

Naravno, gastarbajteri i svi koji stižu iz inostranstva moraju da poštuju mere samoizolacije i karantina.

Ima i nečeg dobrog u epidemiji korone. U celom svetu je zabeležen čistiji vazduh. U Mumbaiju ljudi šokirani. Čuju ptice. Da li će nam epidemija biti opomena jer očigledno planetu moramo bolje da čuvamo?