"Poljska u mome srcu"

Pa poloneza, poljski jantar (ćilibar), narukvice, papa Vojtila i naravno sindikat, tenkovi koji se „ne šalju na radnike“. Štulić, „Azra“, „Poljska u mome srcu“. Daleke i takođe istorijske osamdesete kada su Leh Valensa i sindikat „Solidarnost“ uzdrmali temelje istočnog sistema i podigli Poljsku na noge. Hiljade radnika brodogradilišta u Gdanjsku krenuli su u boj za bolji život, ljudska prava, protiv korumpirane komunističke vlasti i jednoumlja. Naravno, sve je imalo tako uobičajeno poljsko-katoličku aromu, jer je i papa Vojtila podržao svoje zemljake.

Prošlog vikenda je Poljska proslavila Dan nezavisnosti, a kako izveštavaju zapadne agencije, u Varšavi se okupilo 60 hiljada pristalica ekstremne desnice. Mogle su se čuti i videti sledeći slogani i parole: „Evropa će biti bela ili bez ljudi“, „Naš put je nacionalizam, udri, udri u liberalizam“, „Smrt neprijateljima otadžbine“, „Poljska bela katolička“, „Hoćemo boga“, „Molitva za islamski holokaust“… Naravno, bilo je i normalnog sveta, ljudi koji su zaista došli da slave najveći praznik svoje zemlje, ali su ostali u senci ovih koji kao da su se spremili za rimejk nekog filma Leni Rifenštal. Sem čuđenja zapadnih medija, reakcija EU i ostatka sveta više nego blaga. Čini se da je u stvari i nema.

Ima li sličnosti između Gdanjska 1980. i Varšave danas? Iz Poljske je osamdesetih krenulo rušenje istočnog bloka i tektonske promene koje su izmenile sliku celog kontinenta. Da li je Poljska danas paradigma promena Evrope? Protivi se multikulturalnosti, prijemu izbeglica, mrzi crnce i muslimane posebno, a ni mnogi drugi narodi im nisu mili, smeta joj funkcionisanje EU, pravila koja nameće Brisel, usvaja restriktivan zakon o medijima, vlada uvodi kontrolu pravosuđa, pokušavaju da pooštre i onako strog zakon o abortusu… Iznad svega čini se da značajan deo Poljske mrzi liberalizam. Zašto? Zar suština liberalizma nije sloboda? Zar se za slobodu nisu borili svi istočni narodi pod komunističkom čizmom? Danas im je previše slobode ili možda misle da nije sloboda za sve? Smeta im EU, ali ne i izdašni evropski fondovi i donacije koje su im pomogle da se dignu sa dna?

Zar ostatak Evrope ne može da nauči ništa od nas Balkanaca? Našu istoriju obeležava i mržnja prema svim i svakim, umeli smo i da ratujemo sa drugim i drugačijim i ništa dobro nam ti sukobi nisu doneli. Mada, čak i ratna retorika sa prostora bivše Jugoslavije iz devedesetih deluje „ultra lajt“ u poređenju sa varšavskom i retorikom koja se može čuti u delu članica EU. Da i mnogima na našim prostorima nedostaju devedesete pokazuje i novo zaoštravanje na relaciji Sarajevo-Beograd. Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović dao opširan intervju DW. Možda je, pravdajući svoje sumnjivo postojanje, Tanjug o mogućnosti da BiH prizna nezavisno Kosovo javio nešto pomalo drugačije (između „Da“ i „Nadam se da da“ ipak ima razlike) i eto ti belaja. Sutra zaseda i Savet za nacionalnu bezbednost Srbije.

Celu zbrku je čini mi se najtačnije opisao komentator Davor na portalu N1. „Dodik sa sredine terena šalje pas po desnom krilu Izetbegoviću. Ovaj je idealno centrira u šesnaesterac gde je na grudi prima mladi Stefanović i spušta na volej centarforu Vučiću, koji volejom šalje loptu pod prečku i postiže još jedan gol iz zicera.“