Rat kao prirodna nepogoda 1Foto: Luca Marziale / Danas

Leto uglavnom većina ljudi voli. Sem sunca, ovo godišnje doba donosi nam odmore na moru, planini, selu ili kod kuće, šta ko voli ili može da priušti. Izuzetak je naravno predsednik Vučić.

Nikada ne odmara, more ne voli, plaže ne podnosi, posebno one u Hrvatskoj. Navikli smo da nam leto obeleže i tragični događaji i godišnjice. Srebrenica u julu, „Oluja“ u avgustu. Ovo leto je malo čudno. Kao da nam nisu dovoljne godišnjice zločina iz ratova devedesetih, sticajem okolnosti, nedavno je i Jasenovac bio tema, sada i Nikola Kalabić.

Očekivano, ponovo je došlo do izražaja na našim prostorima tradicionalno nerazumevanje prema patnjama „drugih“, pravdanja zločina „svojih“, podsećanja „šta su sve nama radili“…

Zanimljivo mi je što mnogi ratove posmatraju maltene kao prirodnu nepogodu ili katastrofu na koje nemamo uticaj, jer navodno iza svega stoje „više sile“, „centri moći“, najčešće u vidu nekakvih metafizičkih „Amerikanaca“ ili stranaca. Nekako u vreme dok se kod nas spremalo zlo 1989. Bangladeš je pogodio najsnažniji tornado u 20.veku. U ovoj prirodnoj katastrofi je stradalo 1.300 ljudi.

Kada je kod nas oružje već proradilo, 1991. Filipine je pogodila najsnažnija erupcija vulkana Pinatubo i usmrtila oko 850 ljudi. U finišu ratova u bivšoj SFRJ 1995.jedan od brojnih zemljotresa pogodio je Japan, grad Kobe. Poginulo je 6.500 ljudi. Bilo je naravno i većih nesreća. Potres pored Indonezije i cunami koji je usledio 2004. usmrtio je četvrt miliona ljudi u tom delu sveta 2004. godine, naprimer.

Naši prostori su uglavnom pošteđeni tako strašnih prirodnih nesreća, mada smo imali poplave, zemljotrese, gore požari kod nas i komšiluku. Na sreću, prirodne katastrofe nas zaobilaze, nažalost, ne i političke. One prve nastaju delovanjem prirodnih sila, ali sve više utičemo i mi ljudi nemarnim odnosom prema prirodi. Druge, političke najčešće izazivaju politička vođstva. Ima li ipak i tu uticaja „običnih ljudi“?

Kako to da Srbi, Hrvati, Bošnjaci… decenijama glasaju za skoro iste stranke i ljude, a onda se čudimo šta nam se dešava? Kada većina glasa za ljude i stranke koji su nam samo doneli jad i bedu, da li smo žrtve ili imamo i deo odgovornosti?

Naravno da izbori ne rešavaju mnogo toga, ali odlučan otklon prema politici i promoterima mržnje, ratova i zločina svakako bi imao efekat. Toga kod nas nema. „Zaboravni“ smo i ponašamo se po sistemu „ni luk jeo ni luk mirisao“?

Kada je predsednik Vučić govorio na godišnjici „Oluje“ retki smo se setili njegovog doprinosa.

O sličnim temama ovih dana su se izjasnili i neki učesnici i žrtve najkrvavijeg rata u SFRJ, na tlu BiH. Za Danas je govorio Edin Ramulić, aktivista inicijative „Jer me se tiče“, zatočenik logora Trnopolje, pored Prijedora.

Otac, brat, četiri brata od stričeva, svi civili, bili su zatočeni u logor Keraterm, mučeni i pobijeni. Ramulić se ipak nije predao mržnji. „Političari su žrtvama vješto prodali priču da su kosti žrtava ugrađene u temelje države, nacije, vjere, a ne u njihove vile, skupa auta i jahte“, poručuje Ramulić.

Feđa Štukan, muzičar, glumac i pisac iz BiH savetuje svoju ćerku da ne ide njegovim putem. „Kad se zarati bježi, sačuvati život je prioritet, ništa nije važnije od toga. Ne slušaj nikoga ko govori drugačije…

Država i nacija su konstrukt jedne vrlo teritorijalne vrste majmuna i nisu ništa drugo do sinonim za veći čopor koji vodi mala grupa majmuna, spremnih da za novac uradi doslovno sve.

Zastava je komad platna, himne su skup tonova i riječi, ne pridaji im dublji značaj. Iza svega stoje bogati koji izrabljuju siromašne“

Ne bih tu ništa dodavala.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.