„Ratom protiv istine“

Radnja ide ovako, dve nedelje pred izbore, predsednika SAD koji se bori za reizbor, mediji optuže za seksualno uznemiravanje i njegov kabinet angažuje marketinškog stručnjaka (Robert de Niro) sa zadatkom da to prikrije. Da bi skrenuo pažnju javnosti, uz pomoć holivudskog producenta (Dastin Hofman) dotični marketinški stručnjak kreira lažni rat u Albaniji. „Zašto baš u Albaniji“, pitaju Hofman i ostali de Nira. „Zašto da ne? Šta znamo o Albaniji? Ništa. Ali sama reč Albanci – odmah se čini da su prepredeni“, odgovara im. Trik je, uz silne peripetije, uspeo i predsednik bude ponovo izabran.

Na sreću, autorima filma iz 1997. nije palo na pamet da, umesto Albanije, koriste neku bivšu jugoslovenski republiku. Zamislite da su Srbiju pomenuli u tom kontekstu. Bili bi vizionari. Obeležavanje godišnjice početka NATO bombardovanja podsetilo me na ovaj film. Ne samo zato što je tadašnji američki predsednik Bil Klinton imao problem sa seksualnim skandalom. Obeležavanje koje je ove godine bilo impozantnije ne samo zbog okrugle cifre, činilo se kao pravi film, filovan neumesnim političkim porukama. Da je neko neobavešten gledao ceremonije u nedelju, od pratećih do glavne državne u Nišu, verovatno bi mogao da zaključi da su u NATO odlučili da onako, iz čista mira, bombarduju SRJ. Zašto baš SRJ, tačnije Srbiju? Možda im prepredeno zvučala. A Klinton imao problem sa Monikom Levinski.

NATO bombardovanje jeste bilo suprotno međunarodnom pravu, stradali su, kao i uvek, uglavnom nedužni, infrastruktura države devastirana, ali rat na prostorima bivše Jugoslavije nije počeo ni 1995. hrvatskom vojnom akcijom „Oluja“ ni 1999. zapadnom vojnom intervencijom. Dešavalo se mnogo toga tragičnog i pre toga. Ratovi su počeli 1991. a Srbija, zvanično u njima nije učestvovala, ali je nezvanično bila duboko upletena. Da nije bilo Vukovara, Sarajeva, Srebrenice ne bi bilo ni NATO bombardovanja, a ni zapadne podrške otcepljenju Kosova. Duboko verujem u to. Srbija je imala pravo da se bori protiv terorističkih akcija OVK, ali čim je prešla granicu prihvatljive upotrebe sile, NATO se „probudio“.

Razumljivo je što vlast građanima nudi drugačiju sliku u kojoj prvo, ne pominju svoju odgovornost ni za NATO bombardovanje ni ratove u bivšoj Jugoslaviji, a drugo, pokušavaju da plasiraju nekakvu romantičnu sliku. Herojstvo, borba za otadžbinu, „pobedili smo NATO“… Kakva prazna propaganda. Neko je ratovao, neko dobijao državne stanove, a većina je samo čekala da sve prođe.

Zato mi se čini da, umesto onih ceremonija, našu stvarnost tih godina bolje ilustruje čitulja Slobodanu Miloševiću, objavljena pre više godina. „Hvala ti za sve obmane i krađe, za svaku kap krvi koju su zbog tebe prolile hiljade, za strah i neizvesnost, za promašene živote i generacije, snove koje nismo ostvarili, za užase i ratove koje si, ne pitajući nas, u naše ime vodio, za sav teret koji si nam na pleća natovario. Pamtimo tenkove na ulicama Beograda i krv na njegovim pločnicima. Pamtimo Vukovar. Pamtimo Dubrovnik. Pamtimo Knin i Krajinu. Pamtimo Sarajevo. Pamtimo Srebrenicu. Pamtimo bombardovanje. Pamtimo Kosovo. Tek ćemo ga pamtiti. I sanjati. Sećamo se poginulih, ranjenih, unesrećenih, izbeglica. Sećamo se svojih uništenih života. Pamtiće građani Srbije: Nada, Srećko, Živko, Sloboda, Vesela i Mile Đurčić“. Pamtim i ja. Pamte mnogi. Samo smo nešto tihi.