Kad je beležio kako se ne može pobeći od odgovornosti sutrašnjice „time što ćete odgovornost izbeći danas“, Abraham Linkoln pouzdano nije imao u vidu sudbinu Hadži Dragana Antića, zvanog Struja.
No, krenimo redom.
Za NJEGA (nije „Struja“ u pitanju) je pisalo da je „legendu o sebi, širio uglavnom sam“, da je dužnost ambasadora „vršio krajnje nemarno i neodgovorno“, da je odgovoran što je nestao kofer „s poverljivim diplomatskim spisima“, te da je psihički neuravnotežen i da je „periodično pokušavao da se ubije“.
Za NJU se pak pisalo da se za NJEGA udala „po zadatku obaveštajne službe za koju je radila“, pa da je „zloupotrebila NJEGOVU naivnost u svoje obaveštajne svrhe“, konačno – da je umešana u nestanak kofera „s poverljivim diplomatskim spisima“!
Ne, nisu ovo tračevi iz onovekovne cicvarićke štampe ili teze iz uobičajenog štiva Informera, Srpskog telegrafa ili smeća zvanog Alo, ovo su „inserti“ iz teksta „Vojko i Savle“, objavljenog pre ravno 32 godine na stranama Politike, najstarijeg dnevnog lista na Balkanu.
Objavljivanju ove političke svinjarije (18. januara 1987. godine) kumovalo je gotovo kompletno srpsko rukovodstvo i maltene kompletan urednički kadar Politike, a tekst je pripisan (i tako potpisan) izvesnom M. Šarencu, kome nikad nije uplaćen honorar na žiro-račun.
Ovaj pamflet, čija je osnovna namena bila da odbrani akademika Pavla Savića od akademika Gojka Nikoliša, dogovoren je u državnom vrhu Srbije. Pavle i Gojko, dva ratna prijatelja, sporečkali su se oko nacionalnog pitanja (zapravo, famoznog Memoranduma SANU) u eri kad je prvi čovek Republike Srbije bio Ivan Stambolić, predsednik CK SK Srbije Slobodan Milošević, a Beogradom je, kao kadar i Ivana i Slobodana, komandovao Dragiša Buca Pavlović. Direktor Politike bio je dr Ivan Stojanović, glavni i odgovorni urednik Živorad Minović, Radmilo Kljajić, urednik Politike, obavljao je funkciju izvršnog sekretara GK SK Beograda, a Aleksandar Prlja bio je urednik nedeljne Politike.
„Pozvao me je Žika Minović, tada prvi čovek Politike, i rekao: ‘Dođi da ti dam nešto za nedeljni broj’. Kad sam sišao kod njega na četvrti sprat, on mi je dao papir i odmah sam video da nije njegov rukopis. Tekst je bio odštampan na beloj hartiji, finoj: mi smo svoje štampali na šlajfnama, reciklaži roto-hartije. Takođe, mašina je bila električna; mi je u redakciji nismo imali. Tri olovke su redigovale tekst – crvena, plava i grafitna. Video sam i da mi ga Žika nevoljno daje. Rekao je: ‘To je humoreska, pokrenućemo jedan serijal!'“, beleži svoja sećanja „dežurni urednik“ broja u kojem je objavljen inkriminisani tekst, na dan kad su ispisane možda najsramotnije stranice srpskog novinarstva, i još se priseća kako ga je u subotu uveče u kafani Grmeč „čekao, ‘da popijemo piće’, istaknuti komunista i kolumnista Slavoljub Đukić“:
„Pokazao sam mu sutrašnje novine i ukazao na ovaj tekst, najavljujući da će izazvati raznorazne komentare.“
Malo je reći da je ovaj, tobože, alegorijski tekst uzdrmao Srbiju!
Već u ponedeljak 126 građana, od Dobrice Ćosića i Miće Popovića do Stojana Cerovića i Vesne Pešić, potpisuju otvoreno pismo Politici:
“ Odreknite se takvih mučkih obračuna sa časnim ljudima ili promenite ime u Policika. Ili ćemo se mi dolepotpisani javni radnici i građani Beograda odreći vas, a naša najšira javnost će biti upoznata s tim – kome ste dospeli u ruke“.
“ Ogorčenje zbog nedoličnog i krajnje neukusnog napisa“, utvrđivanje odgovornosti i izvinjenje porodici Nikoliš traži i 67 novinara Politike.
NJima se pridružuje i 47 zaposlenih u ostalim redakcijama novinske kuće Politika, koji traže odgovornost pisca i urednika pred novinarskim sudom časti.
Sam Pavle Savić obratio se javnosti rekavši da bi bio srećniji da ga je autor paškvile napao, umesto što ga je branio kako ga je branio.
Novinari Politike, uz pomoć advokata Srđe Popovića, uputili su Veću časti Udruženja novinara Srbije Inicijativu za pokretanje postupka protiv Živorada Minovića, glavnog i odgovornog urednika Politike, zbog povrede Kodeksa novinara Jugoslavije.
Politika nikad nije utvrdila konkretnu odgovornost jer nikad nije ni pokrenula bilo kakav postupak. Komisija OOSK Politike za utvrđivanje odgovornosti i Radna grupa Predsedništva CK SK Srbije targetirala je Radmila Kljajića, urednika Politike, kao osobu koja je podmetnula humoresku, dočim je ovaj izvršni partijski sekretar to oštro pobijao.
Ovih dana Politika feljtonizira knjigu „Slučaj tzv. humoreske Vojko i Savle“, u kojoj se „razjašnjavaju“ kontekst i pozadina objavljivanja pogromaškog teksta o akademicima Saviću i Nikolišu.
Autor je isti onaj „kurir-urednik“ koji je preuzeo tekst od Žike Minovića, nijansirao intervencije na tekstu („Tri olovke su redigovale tekst – crvena, plava i grafitna“) i predao ga u štampu: Hadži Dragan Antić nijednom rečju nije pomenuo odgovornost Hadži Dragana Antića.
Odgovornost koju je izbegao onomad, eskivirala ga je i njegovoj paškvili.
Što je Politikina nova žurnalistička krmača, ravna političkoj svinjariji koju je ovaj list objavio pre 32 godine.
P.S. Ovaj tekst pisan je jutro nakon što su učesnici protesta pištaljkama „linčovali“ radnike JKP Gradska čistoća.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
