Zelena čoja 1

Prvi potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić je, hvala na pitanju, dobro i raspevano: iako se u prvim danima 2020. žestoko okomio na velikocrnogorsku agresiju koja je u Srbiji dugo vladala i založio se da Crnogorcima koji su potpisali Apel za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od Beograda, a imaju srpsko državljanstvo, treba uskratiti srbijanske papire, dlaka mu s glave ne fali.

Naprotiv, umesto da istog časa bude smenjen zbog prebrojavanja krvnih zrnaca građana Srbije, Dačić je na RT Vojvodina dobio novu priliku da ih promoviše u Mila Đukanovića i još jednom im prilepi im etiketu izdajnika:

„Treba da se razbije ta imperija, to su agenture crnogorske službe koje rade protiv Srba“, argumentovao je svoje fašistoidne ideje lider fašistojalista Srbije.

Nekoliko dana kasnije, u „ćiriličnom“ okruženju koje svojim istomišljenicima kreira Milomir Marić, još jedan poštovalac gebelsovskih prosvetiteljskih metoda, ministar spoljnih poslova Srbije javno je slagao kako je brat njegovog šefa obezbeđenja, rodom iz Bijelog Polja, koji je radio u Ministarstvu poljoprivrede u Crnoj Gori, „istog časa kad se izjasnio kao Srbin – dobio otkaz“. Ispostavilo se da narečeni Vinko Purić, brat šefa Dačićevog obezbeđenja, radi u kompaniji Monteorganica, koju od osnivanja finansira Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja Crne Gore.

Naravno da ovo Dačiću nije palo s neba: on je samo dao svoj skromni prilog narativu čije je temelje udario Aleksandar Vučić naricanjem kako nije očekivao da će nameravana poseta hramu na severu Crne Gore, usred „pravoslavnih protesta“, „izazvati tamošnje vlasti da pozovu NATO!“

Deo tog narativa je i lažno notiranje Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od Beograda kao „Apela 88“ (niti je kao takav iniciran niti je kao takav potpisan) i dovođenja u vezu s hitlerizmom (H je osmo slovo abecede, pa su dve osmice šifra neonacista koja glasi „Hajl Hitler“).

Deo tog narativa je i grubi falsifikat Večernjih novosti, koje su objavile da se radi o apelu kojim se međunarodna zajednica ponovo poziva da interveniše i, ako se diplomatijom ne zaustavi agresija iz Beograda, eventualno iznova bombarduje zle Srbe“ iako se u „spornom“ tekstu jasno i decidirano pozivaju politički akteri u međunarodnoj zajednici i regionu „da nedvosmisleno osude destabilizaciju Crne Gore i regiona koju kreira i podstiče zvanični Beograd“.

Deo tog narativa je i bizarna priča, ponikla u beogradskoj ispostavi pravoslavnog moskovskog Sputnjika, da bi prilikom registrovanja u Crnoj Gori neregistrovane Srpske pravoslavne crkve dokumentacija morala da sadrži jedinstveni matični broj ili broj lične karte, dokaz o državljanstvu i prebivalištu, sa svojeručnim potpisom osnivača Svetog Save.

Deo tog narativa je i ikebana lažnih vesti, od one da u Crnoj Gori pripremaju isključenje internet veza sa svetom i „lansiranje“ tzv. „crnogorskoga interneta“ na kojem bi radili samo ključni vladini servisi preko navodne ideje da vlast Crne Gore hoće da zabrani emitovanje RTS-a i Pinka; do objave „ekskluzivne vesti“, nastale u medijskoj laboratoriji Borisa Malagurskog, kako je Milo Đukanović tražio od obezbeđenja da uklone mladića koji je mahao srbijanskom zastavom na dočeku Nove godine u Majamiju…!

Deo tog narativa je i kad samo sat posle poraza rukometaša Srbije od Crne Gore na Evropskom prvenstvu srbijanski patriotski mediji kopipejstuju kuknjavu kako su „braća“ iz Crne Gore provocirala „naše“ jer su „igrali u zelenim dresovima“, promovišući tako „ustašku ideologiju tzv. komitskog pokreta i Božićne pobune na čelu sa Krstom Popovićem“ (mene bi, recimo, zeleno prvo asociralo na „Zelene čoje Montenegra“ Mome Kapora & Zuka DŽumhura).

Deo tog narativa je i kad Irinej, Vučićev lični patrijarh, u govoru nakon poslednjeg molebana „za spas srpskog naroda u Crnoj Gori i svim srpskim zemljama“ miroljubivo poruči:

„Neka budu Crnogorci ili ostalo što žele, ali neka ne progone Srbe, neka ostave srpski narod, a posebno srpske svetinje.“

Deo tog narativa je i kad četnički vojvoda Šešelj poruči potpisnicima apela da su „šljam i ološ“, navodeći kao olakotnu okolnost činjenicu da su se sami upisali na sramotni spisak izdajnika kojima će on jednog dana suditi.

Šešeljeva vizija Velike Srbije bila je zasnovana na načelu: „Gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje.“

Čuvari te vizije iz Srpske pravoslavne crkve forsiraju načelo: „Gde su srpske crkve, tu su srpske zemlje.“

Na Prevlaci, u zoni morskog dobra, na betonskoj platformi u moru, SPC je bespravno sagradio čuvenu Krstionicu.

Idealnu da, poput Golog otoka, posluži za revidiranje stavova ovih apelaša iz Srbije koji su meta velikosrbijanskog narativa.

Usred srpskog mora.

P. S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je Miraš Dedeić, „mitropolit“ Crnogorske pravoslavne crkve, svojim sramotnim javnim nastupima pokazao da je s pravom onomad raščinjen od Vaseljenske patrijaršije.