Jedan se odnosi na to da im Evropska unija i Amerika neće ugrožavati pozicije vlasti i uskraćivati finansijsku podršku sve dok takvom retorikom kontrolišu građane sklone ekstremnom ponašanju i izražavanju ideologije kroz nasilje nad pripadnicima druge vere, nacionalisti i seksualnosti, odnosno dok ih takvi građani prepoznaju kao svoje vođe. Drugi razlog nalazi se u tome da podgrevanje nacionalnih strasti i neprekidno držanje građana u stanju panike i straha da onaj drugi, koji opet nije iste vere, nacionalnosti i seksualne orijentacije, hoće da ih napadne i ugrozi, zapravo skreće pažnju sa činjenice da su lopovi i da besramno rabe državne resurse za sitna i pojedinačna zadovoljstva.

Tako, recimo, Ivica Dačić u ogromnom delu ovdašnje javnosti važi za sposobnog, iskusnog i, u pozitivnom smislu – opasnog političara. O njemu se govori čak sa nekakvim divljenjem i poštovanjem i pored toga što su ti koji se o predsedniku SPS tako izražavaju iskusili na svojoj koži vladavinu njegove partije tokom devedesetih godina. Za takvo mišljenje i govor o Ivici Dačiću neophodno je, podrazumeva se, identifikovati se sa njim, odnosno sa onim u šta on govori da veruje.

U poslednjem u nizu takvih govora istakao je Dačić u prvi plan poređenje pokušaja vojnog puča u Turskoj sa petooktobarskom revolucijom u Srbiji. Koliko je takvo poređenje besmisleno i bez zajedničkih imenitelja čak i sa aspekta površnog posmatranja ta dva događaja, toliko je mučno jer katapultira svest u mračno doba devedesetih kada su takvi, poput Dačića, slali u rat, glad i bedu svu decu, osim njihove, ostavili za sobom pustoš i bolesno društvo koje ni dvadeset godina posle rata nije mnogo odmaklo od oporavka.

Rekao je Dačić tom prilikom kako peti oktobar građanima Srbije ništa dobro nije doneo. I tu nastaje ta nit besmisla koja zaokružuje kontekst u kojem je sve dopušteno i moguće – petog oktobra, revolucijom, skinut je sa vlasti upravo Dačić, a 16 godina posle, isti taj Dačić sa pozicije vlasti preti prstom građanima ispred očiju poručujući im kako ta revolucija ništa dobro nije donela. Onda će istaći kako su najveće vrednosti njegove partije upravo one suštinske određenosti politike koju je zastupao, a koje su građane Srbije zavile u crno i nadvile tamu večite sramote pred svetom – tortura Miloševićevog krvavog režima nad kosovskim Albancima, bombardovanje i rezolucija 1244, kao i genocid u Srebrenici, odnosno stvaranje i osvajanje Republike Srpske.

Identifikacija sa Ivicom Dačićem u smislu isticanja njegovog političkog „talenta“, koji nije ništa drugo do preduzimanje poteza za opstanak na vlasti, za običnog čoveka, u normalnom svetu, karakteristika nepodnošljivog moralnog posrnuća, nije, razume se, jedinstven slučaj. Ista takva važi i za Vojislava Šešelja – koji je „genije“, Tomislava Nikolića – koji je „pametan čovek“, Aleksandra Vučića – koji je „vizionar“… I oni koji su ih nasledili 5. oktobra, i za kratko vreme ih skinuli sa pozicija vlasti, pokazalo se, imali su sličan princip vladanja, samo izbledeo i neautentičan. U komunikaciji sa građanima – duboko određeni mržnjom prema drugom – stvorili su svi zajedno bogate privatne posede od javnog dobra.