… prizna nekadašnju južnu srpsku pokrajinu, okaje svoje ratno huškačke grehe, da jasnu podršku antiseparatičkim strujama u Bosni i Hercegovini, povuče poteze koji će onemogućiti dalje izlive i manifestacije nacionalističkih i mrziteljskih nagona u ljudima, popije gomilu negodovanja, povika da je „Kosovo srce Srbije“… Istovremeno, oni govornici koji izražavaju upravo suprotne stavove, inspirišući pobunu protiv režima na osećanjima koja su utemeljena u još dubljem nacionalističkom, rasističkom i netrpeljivom duhu prema narodima drugačije vere, nacije, seksualnosti… dobijaju pokliče, aplauze, svu slavu i prihvatanje…

Izvesnost o štetnosti toga da pobunu protiv režima Aleksandra Vučića predvode snage koje nemaju problem da „lupaju“ zabrane ljudima koji nisu Srbi, pravoslavci, heteroseksualne opredeljenosti, kao što Aleksandar Vučić, pogubljen u svojim strahovima zbog korupcije i pada sa vlasti, „lupa banane“ devetogodišnjoj deci, prilikom posete školi, na košarkaškom terenu, ne bi li javno izrazio svoju snagu, polet i spremnost da vlada još minimum dvadeset godina, toliko je očigledna da je već postala neprijatna.

Oni koji se naslađuju i profitiraju na mržnji koju zabludeli i nesrećni građani Srbije imaju prema Albancima, prvenstveno, jer, osluškujući društvena gibanja, ona je trenutno najizraženija, zaslužili su, poput Aleksandra Vučića da budu bačeni u kontejner istorijskog smrada sopstvene nacije. Kao najgori otpaci društva, najzlobniji profiteri, ludaci i budale, zbog kojih se ova zemlja ne razvija, već polako nestaje u magli sopstvene gluposti i destrukcije.

Istovremeno, zaslužuju i to da budu apsolutno iskorišćeni u procesu koju su poveli na istim temeljima na kojima Vučić vlada, poput nacionalizma, tranzicijskog profiterstva i pljački, i da, ukoliko zaista budu imali snagu i smislene planove koji bi poveli građane u istrajnost velike pobune protiv vlasti, budu u prvim redovima za udarce koje je režim u stanju da proizvede, da bi potom bili odbačeni kao otirači, ustupajući mesto onima koji niti su se obogatili, uvećali bogatstvo ili stekli privilegije na tranzicijskoj nesreći naroda.

To bi možda i bio potez koji bi nedvosmisleno ukazivao na mogućnost njihove katarze, odnosno, spremnost na tako nešto, s obzirom na njihovu političku prošlost i pokušaje da i dalje održe politički princip na taj, po javni interes, izrazito štetan način, daljim produbljivanjem i afirmisanjem osećanja i stanja nacije, koja su i dovela do pada i upriličila režim u odnosu na koji se danas ravnaju.

Međutim, ne samo da imaju štetnu politiku, primitivnu i nazadnu, oni nemaju ni ideju ni hrabrost da se obračunaju sa diktatorskom vlašću. Lako je masu od pola miliona ljudi pozvati na istrajnost, ali da bi se do toga došlo, mora da se izrazi istrajnost ličnim primerima. Primerima kojih nema niti su na vidiku.

Niko nije ni očekivao da će 13. aprila biti srušen režim diktatora Aleksandra Vučića, jer to je bilo toliko glupo i besmisleno u najavi, da, ukoliko bi i uspelo, bilo bi posledica slučajnosti a ne uzroka i rada na proizvođenju istog. Očekivalo se verovatno da ti lideri opozicije koji su sa bine širili govor mržnje prema izbeglicama, citirali nacionalistu Nikolaja Velimirovića, optuživali diktatora zbog toga što nije veći nacoš ili što je odstupio od politike konkretnih krvavih ruku, tokom devedesetih godina, ličnim primerom pokažu neustrašivost i prkos prema politici kojoj se, kako tvrde, svom silom suprotstavljaju.

Oni su, međutim, samo održali te govore, predstavili se građanima, glavom i bradom, nakon četiri meseca, kao organizatori protesta, poput nekakvih učesnika u nekakvom kvizu, za nekakvog pobednika… Plan za dugo najavljivan „dan D“, dan u kojem će početi velika bitka za pad režima, nije ni postojao. Samo reči, gomila besmislenih reči, štetnih i sa nacionalističkim nabojem i pomislima da bi i Vučić na isti način njih rušio da kojim slučajem nije na vlasti. Slučajem za koji su u najvećoj meri, upravo oni odgovorni.