Hitleri danas

Podrazumeva se, zapravo, ne našom, odnosno avlijom običnih ljudi, većinski na rubu egzistencije, nego njihovom – onom koja je ratno profiterska i koja je građane sopstvene zemlje povukla na dno moralnog posrnuća, a desetine, stotinu hiljada građana drugih država nekadašnje Jugoslavije u smrt, i to genocidom i najtežim ratnim zločinima posle Drugog svetskog rata.

Na hiljadu puta postavljeno pitanje o tome zašto predsednik Srbije u prisustvu, danas člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, inače, prvog čoveka Republike Srpske, Milorada Dodika, nikada, u njegovom prisustvu, ne osporava stanovišta o nužnosti osamostaljena tog bosansko-hercegovačkog entiteta, kao i uvrede koje odašilja prema pripadnicima bošnjačkog naroda, Vučić je juče na zajedničkoj konferenciji za novinare, ponovo, u svom maniru, prećutno izrazio svoj stav.

Na pitanja Dejana Kožula, novinara Federalne Televizije BiH o, sumirajmo, odgovornosti za ratne zločine, genocidu, odnosno porukama koje danas šalje ovaj veliko srpski dvojac, Milorad Dodik je, vidno uznemiren, ponovio juče u više navrata da genocida u Srebrenici nije bilo, aludirajući na nacionalnu pripadnost pomenutog novinara, kao i navodno pristrasne razloge zbog kojih je takva pitanja postavio.

Prešao je ubrzo na pojam muslimani, umesto Bošnjaka, prebacujući odgovornost sa srpske na bošnjačku stranu, pitajući zašto nema više Srba u Sarajevu.

Potom je mikrofon preuzeo Aleksandar Vučić vraćajući temu i pitanje odgovornosti o genocidu i ratnim zločinima sa devedesetih na polovinu prošlog veka, apostrofirajući Jasenovac i ubistva Srba u tom ustaškom logoru.

Kao i svaki put kada se pokrene pitanje o odgovornosti Srbije i učešće u ratovima devedesetih, Aleksandar Vučić, jedan od i tada aktuelnih i najvrednijih protagonista zločina koje su srpske snage počinile na prostoru bivše Jugoslavije, staje u odbranu samog sebe, svoje Srpske radikalne stranke, kojoj je tada pripadao, i ideologiji svog političkog oca – Vojislava Šešelja.

Tako ni po pitanju Kosova, koje unazad već celu deceniju obećava zvaničnicima Evropske unije da će dovesti do kraja i rešiti, Vučić ne odstupa ni pedalj od sopstvene odgovornosti i zločinačke politike kojoj je tada pripadao.

Ne priznajući mrtve, ne priznajući posledice pogubne politike Slobodana Miloševića i svog političkog oca Vojislava Šešelja ni po sopstvene građane, Aleksandar Vučić, pristupajući temi nezavisnosti Kosova i funkcionalnosti države Bosne i Hercegovine, odnosno neprestane pretnje ratom i ponovnim krvoprolićem na tom prostoru, vlada Srbijom predstavljajući problem za ceo region.

Odlažući rešenja koja bi oslobodila region od neizvesnosti i ostavila narode o koje se on lično, svojim političkim angažmanom devedesetih godina, toliko ogrešio, Vučiću je jasno da svaki čin koji bi bio jedini dobar potez i izlaz u pravcu javnog interesa svih građana regiona – a to je odustajanje od nepriznavanja kosovske nezavisnosti kao i prepuštanje pitanja BiH tamošnjim građanima i političarima da ga rešavaju, povlačenjem a time i odstranjivanjem jednog od najvećih problema – znači istovremeno njegovo političko samoubistvo.

Teme o korupciji unutar sopstvene zemlje, Srbije, tom „lešenju“ sirotinje koja je takva postala opet značajnim delom njegove višedecenijske političke karijere i angažmana, teško da uspeju da se probiju od tolike veliko srpskih i nacionalističkih bombi koje Vučić zajedno sa svojom ekipom i starih i novih političara baca punih deset godina koliko je na vlasti.

Uzurpacija medija i stroga, brutalna i do očaja očigledna kontrola svih državnih institucija i mehanizama koji bi trebalo da služe javnom interesu i opštem dobru svih građana, održava stanja i svest ljudi da je on spasitelj i da, ukoliko njega ne bi bilo, rat, smrt i glad, bili bi jedina opcija za život u zemlji kojom vlada Aleksandar Vučić.