Zato glumi da njegova spoljna politika sedi na dve stolice – evropskoj i ruskoj, ne bi li na miran način preveo Srbiju od ruskog uticaja ka potpunoj prepuštenosti evropskim integracijama, usklađenim sa politikom Sjedinjenih Američkih Država. Vučić još ne priznaje da priznaje Kosovo i javno se ne ograđuje u potpunosti od secesionističkih težnji predstavnika Republike Srpske, jer ne želi da građani misle da je izdao narod u nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini, kao i u Bosni. On brine da očuva svoj rejting u biračkom telu kako bi zapravo uspeo da ga pacifikuje i odvoji od ideja o kobnom nacionalizmu. Zato, ne dirajte ga, on rešava stvar.

On je taj koji će doprineti pomirenju u regionu, priznati Kosovo, marginalizovati velikosrpske težnje i u BiH. Sačuvaće integritet te države i smiriti Milorada Dodika. Budite strpljivi. Vučić će učiniti ono što drugi pre njega nisu mogli i hteli. Ne dirajte Vučića. On je na našoj strani. Jedini je koji ove istorijske procese može da okonča u javnom interesu građana Srbije. Vučić zna šta radi.

Posmatranje Vučićeve politike kroz ovakav fokus i utisak svojstveno je, čini se, ne samo većini predstavnika EU i SAD, koji se bave Srbijom i zapadnim Balkanom, već i pogledima iznutra izrazito razočaranim drugim političkim opcijama, koje su potrošile deceniju i više ne čineći ništa kako bi državu i građane otarasili bede nacionalizma i pratećeg siromaštva. Nakon skoro dve decenije tranzicije, a pre toga deceniju ratova, pomirenost sa faktičkim stanjem i onemoćalost naspram sila prilika, preovlađuje za ovdašnja shvatanja aktuelnosti i uloge izabranih pojedinaca u ovovremenoj nužnosti. Protokom vremena, pogubili su se kriterijumi, osušile iluzije i izbledele ideje o mogućnostima čiji su se obrisi nazirali nastancima novih doba, najpre početkom devedesetih, uoči brutalnih sukoba, a potom i dvehiljaditih, nakon pada zločinačkog režima Slobodana Miloševića. Prethodno iskustvo očigledno nije dopustilo da se kroz devedesete prođe bez ispoljavanja najgorih ljudskih osobina i najbrutalnijih reakcija na datosti koje su dolazile spolja, trendova u Evropi, kao što građa nastala iz takvog iskustva kasnije nije dozvolila ostvarenje nekog drugačijeg puta od skrivanja odgovornosti i dodatnog siromašenja i pljačkanja običnih izmanipulisanih ljudi.

Ta gorka pomirenost i odustajanje od principa na kojima je počivala mladost društvenih promena, a koji su predstavljali zapravo njenu jedinu snagu, obesmislila je pojmove odgovornosti i suočavanja, dopustivši da nosioci ratno zločinačke politike, oni najodgovorniji za ishode sa kojima je nemoguće izboriti se decenijama posle, budu danas ti od kojih se očekuje da daju ključni doprinos ozdravljenju društva. Tako se dogodilo i da oni koji su se isticali hrabrošću u suprotstavljanju kobnoj politici devedesetih, taj deo društva koji je dosledno prepoznavao i imenovao sve nakaradnosti, zločine i krvave ruke pojedinaca u najekstremnijim uslovima za ispoljavanje hrabrosti – ratu – danas, premoreni paradoksalnošću iskustva i neželjenih ishoda – čekaju da krivci iznesu pravdu i zaokruže svoj zločin tako što će određenim postupcima negirati sopstvena nedela iz prošlosti.

Međutim, način na koji to navodno sprovodi ta društvena elita, iz korena čistog zla proizašla politika negiranja i propagiranja smrti, zlostavljanja, ratnog profiterstva, ukazuje u velikoj meri na opasnosti da iz svega neće proizaći ni taj najniži stepen željenog ishoda koji bi stvorio uslove za bazični mir i pokvareni zaborav u kojem nema ničega moralnog i ljudskog, osim granice podnošljivog za očuvanje gole egzistencije. Žrtvovanje vrednosti i pristanak na lažnu interpretaciju ratova i pljački zarad najelementarnijih uslova za suživot na ovim prostorima ne garantuje da će baš to biti slučaj i rezultat. Štaviše, više ukazuje na suprotnost, stavlja u žižu upravo pitanje trenutka kada će monstrumi ponovo da izađu iz uloga dobijenih čistom manipulacijom širokim narodnim masama i podrškom EU, obuku svoje ratničke i pljačkaške kombinezone i krenu da sistematski rašrafljuju preostale poluge i ovako bednog društvenog nivoa. Imajući u vidu da nijedan proces osude zlikovaca iz prošlosti nije dobio svoje mesto unutar društva, već su iz osude koja je došla spolja, interpretirani kao žrtve svetskih zavera protiv Srbije i cele nacije, građani nemaju prilike za sticanje ikakvog kapaciteta da se suprotstave tim bolesnim trendovima i sami prepoznaju da im je sudbina prepuštena onima koji su je decenijama unazađivali i na više nivoa do kraja uništili.