Ne navijaj za bogate

Podatak da čak 70 odsto građana u Srbiji mesečno zarađuje ispod prosečnog iznosa, kako to predstavljaju nadležne institucije i državni statističari – dakle, ispod 400 evra, za političku elitu, onu vladajuću i onu koja tome teži, ne može predstavljati nikakvu novost ili povod za uznemirenje. Oni su navikli da vladaju sirotinjom odnosno da sprovode svoj politički program dodatnog siromašenja uveliko siromašnih ljudi. Reč je o uzajamnom odnosu – što su građani siromašniji, oni su bogatiji. I tako do granica i ispod granica siromaštva za najveći mogući broj ljudi, odnosno pomeranja granica bogatstva za one koji uživaju status bogatih u teško siromašnom društvu. Ima li veće sramote od te?

Kada osvane vest o tome da je Srbija društvo sa najvećom nejednakošću u Evropi kada se gleda razlika u dohotku onih sa najvećim i najmanjim primanjima, izvesno je da se solidarnost ne budi u odnosu onih sa najvećim primanjima prema onima sa najmanjim. Solidarnost i saosećanje se javlja među onima sa najvećim prihodima, unutar te male grupe, bez obzira na to iz kakvih političkih ideologija i opredeljenja dolaze, da li su svoj novac uložili u međusobno blaćenje tokom borbe za vlast. Tako izdvojeni u jednom procentu naspram svih drugih – 99 odsto – preostalih, izvesno je da se moraju osetiti pomalo ugroženo i nesigurno. Ipak su oni teška, ako ne i najteža društvena manjina. Sigurno se ponekada probude iz košmara u kojem je tih 99 krenulo na taj jedan procenat da ga kazni. Pretpostavimo da se zalede od očiglednosti i mogućnosti da to jasno uvide ostali naspram kojih u svom društvenu statusu stoje – otkud to da imaju prilike da zarade desetine hiljada evra mesečno, a 70 odsto sugrađana ne može ni do 400 evra da dobaci.

U Beogradu su najvidljiviji. Prinuđeni su na bavljenje politikom, kako ne bi izgubili kontakt sa stvarnošću – sa kasama novca građana i načinima upravljanja njima. Zato u susret beogradskim izborima – ne navijaj za bogate.