Tu je, uglavnom, reč o onima koji će bez obzira na sve mane, glasati za kandidata Sašu Jankovića. Naravno, negodavanja dolaze i od Vučićevih, Šešeljevih, Jeremićevih, Obradovićevih glasača, ili simpatizera… Ali, nekako su najinteresantnija bila ona koja spočitavaju „neozbiljnom“ Belom ono što njihov kandidat na krajnje ozbiljan način zastupa.

Kada Beli kaže da Kosovo ne bi trebalo priznati, to je u njihovoj interpretaciji argument za pokušaje umanjenja fascinacije ovim predsedničkim kandidatom. Međutim, kada Janković kaže da jedva čeka dan u kojem će Albanci biti srećni jer žive u Srbiji, i neko se usudi da to primeti i iznese javno u kritičkom tonu, taj je predstavljen kao potpuno politički priglup i idiot, čijom zaslugom Janković neće pobediti na izborima, obuzdati Vučićevu vlast i sve nas osuditi na totalnu propast. Takođe, kada Beli izjavi da prema Rusiji ima osećanja poput onih koje se gaje prema bratu od tetke, a da odnose treba graditi na osnovu trgovine i „šurovanja“, naglašavajući pritom da je to sve, bez daljeg objašnjavanja i izražavanja divljenja prema toj državi – oni, čiji kandidat, opet krajnje ozbiljno, izjavi da je Rusija srpski brat, koji ima i sprovodi svoje nacionalne interese u Srbiji, dodajući da bi trebalo proširiti opseg trgovinske razmene, to vide kao normalnost koja ne zaslužuje kritiku, sa prezirom gledajući čak i na onu koja bi se mogla nazvati konstruktivnom, a ne hladnom i objektivnom.

Potpuno identične stavove imaju Janković i Maksimović kada je reč o članstvu Srbije u NATO, a do sada nismo čuli šta Janković misli o genocidu u Srebrenici, osim izjava o bratskom odnosu sa Republikom Srpskom. Luka Maksimović se, s druge strane, izjasnio da je u Srebrenici bio strašan zločin, pogledom i tonom mladića koji verovatno ni u svom najbližem okruženju ne bi smeo ni da pomisli drugačije. Za taj ton i nepriliku uviđanja istinitosti, Janković, s druge strane, nema mnogo izgovora, on nije „mali“. Kao značajan učesnik u javnom životu do sada je imao toliko situacija i načina ne samo da sazna istinu i beskompromisno je predstavi već i da godinama deluje u pravcu javnog interesa i suočavanja celokupnog društva sa istinom.

Na kraju, Luka Maksimović je gostujući na N1 televiziji odavao utisak krajnje normalnog mladića, izražavajući stavove da treba voleti sve ljude, bez obzira na to koje su nacionalnosti, vere, boje kože, seksualne opredeljenosti, ukazujući konstantno na jaz siromašnih i bogatih. A, to nije imalo demagoški prizvuk.