Tišina u kojoj je ta preporuka saopštena kao odluka državnog vrha, svaljena na leđa ministra sporta Vanje Udovičića, ipak je dovoljno uočljiva da bi se digla prevelika buka oko tog sramotnog postupka i ideje nosioca vlasti u Srbiji. Nakon što je jednom saopštena, više nije ponovljena, a u njenu odbranu stali su sporedni glasovi, niži činovnički ešalon, pogubljeni u baljezganju o tome kako se očekuje od svakog pravog Srbina, sportiste da se ponaša po uputstvu države… I to se u naopakom sistemu vrednosti zaista može tumačiti kao izvesni napredak. Bez šale. Jer, ranije su političari, poput Vojislave Koštunice, frustrirani i besni na kosovske Albance pozivali građane da pale Beograd, sopstvene gradove i ambasade, s obzirom na to da Prištinu nisu mogli. Među tom ekipom, iako ne na vlasti, bili su i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić. I sada su mogli da pale tabloide i uvek spremnu medijsku mašineriju za dizanje hajke i progona, bez ikakvog smisla osim onog da zagađuju javni prostor, pa su se, ipak, suzdržali. Hvala im.

Predstavnici opozicije, s druge strane, i to one proevropske, okarakterisali su ovu preporuku države kao vrhunsko licemerstvo jer se srpski zvaničnici uveliko sastaju sa predstavnicima kosovskih vlasti, pa onda u tonu koji obavezno baca mrak na imena kosovskih politilčara nabrajaju sa kim su sve sedeli, rukovali se, sate provodili zajedno. Bez odgovornosti koja nalaže rušenje nakaradnih predstava o tome da kosovski Albanci nisu ljudi vredni pažnje i poštovanja, opozicija zamera to što se vlast sastaje sa Albancima a sportistima to brani.

Potom je stigla vest iz Rija da je srpski teniser Novak Đoković izbegao sportsku delegaciju Kosova, tako što je odbio da se fotografiše sa njihovim sportistima. Šta bi se dogodilo da je odmah nakon preporuke države o zabrani kontakta, pohitao da se slika kosovskim sportistima i na taj način dao primer ostalim građanima, pre svega, mladima zagledanim u njega kao neprikosnovenog uzora – da niko od tih ljudi tamo, kao i većina građana Kosova, nije ništa ružno učinio građanima Srbije i da je svaki čovek vrednost za sebe, bez obzira na zastavu koju mu nadvijaju nad glavom. Đoković se, ipak, odlučio da ispoštuje preporuku Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Tomislava Nikolića… Onih koji su bili protagonisti mržnje, ratnih zločina, posledičnog siromaštva, uništavanja budućnosti, koji i danas, u granicama mogućnosti zarad opstanka na vlasti bacaju otrovne strele tražeći priliku da glume žrtve i druge predstave u svetlu koje pada na njih. Đoković se, međutim, sklonio od kosovskih sportista i napravio očekivani korak unazad.