Rezignacija

Građani misle da institucije rade za partikularne interese, a ne za javno dobro, ali navode da upravo institucije  treba da se samostalno izbore sa svim problemima koji se odnose na zloupotrebu mehanizama vlasti i korupciju.

Ovo je pokazalo najnovije istraživanje javnog mnjenja koje je Beogradski centar za bezbednosnu politiku sproveo u saradnji sa agencijom Sprint insajt.

Istraživanje je pokazalo i da preko 50 odsto ispitanih građana smatra da policija ne štiti njih, već interese kriminalaca, političara i finansijski moćnih pojedinaca.

Ovi stavovi su se preslikali i na percepciju korupcije, pa građani kao najkorumpiranije vide političke partije, sudstvo i policiju.

Preko 50 procenata građana smatra da u Srbiji ili nema demokratije ili da je ona sa velikim problemima.

Građani smatraju da Narodna skupština ima najmanji uticaj na donošenje političkih odluka, manji od domaćih tajkuna i stranih firmi, kao i velikih stranih sila.

Ogromna većina građana, njih 90 odsto, pak, smatra da je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, ključni akter u donošenju političkih odluka u Srbiji.

Beogradski centar za bezbednosnu politiku u svom izveštaju zaključuje da, ako uzmemo u obzir prethodno iznete nalaze da političari rade za svoj interes kao i za interese stranih i domaćih bogataša, nameće se zaključak da je glavni akter u zarobljavanju države predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Može se dalje izvesti i zaključak da je on zapravo na čelu ili glavni u hijerarhiji unutar odnosa i sukoba između tajkunskih i mafijaških interesa koji su nastali pljačkanjem građana i šire se daljim osiromašivanjem jednog od najsiromašnijih društava u Evropi, jer je sistem tako postavljen da zapravo svi građani rade u interesu nekolicine moćnika čiji je glavni šef predsednik Srbije.

Pre dva dana, međutim, Aleksandar Vučić je rekao da su se „neki ljudi iz državnog aparata“ uključili u sukob dva mafijaška klana.

„Neki ljudi su pomislili da mogu da rade šta hoće. Nije problem samo u sukobu dva klana nego u tome što su uključili neke ljude iz državnog aparata. Nadležni organi rade svoj posao. Za neke ljude sam već dobio informacije. Znate, kad se ljudi slikaju u vozilima od po 400.000 evra, a rade u državnoj službi, morate da se zapitate odakle to, ko je to dao i za šta. Ti mafijaši ne mogu da postoje bez nekoga u državnom sistemu“, kazao je Vučić.

Potom je naglasio da su od takvih struktura iz države dolazile informacije da upletu njegovu porodicu u mafijaške radnje.

„Sve su slagali, kao i za Jovanjicu i ostalo. Ja im sada kažem – pobedićemo ih sve“, kategoričan je bio predsednik Srbije.

Kako se gorepomenuto istraživanje o stavovima građana, kada je reč o tome ko je glavni mafijaš koji upravlja celom državom, i podzemljem i onim što je na površini, uklapa sa ovim nedavnim izjavama predsednika Srbije?

Odnosno, da li je moguće pobediti na demokratskim izborima, osvojiti vlast u tako velikim procentima, zauzeti, u stranačkom smislu, svaki, pa i najmanji javni budžet, širom države, uprkos jasnim stavovima većine glasačkog tela da je državu zarobila mafija i da je glavni bos upravo onaj koji na tim izborima neprikosnoveno pobeđuje unazad već osam godina?

Ulaganje u nasilje koje ovdašnja vlastodržačka elita sprovodi u medijima, napadajući i izlažući objektivnim opasnostima po fizičku bezbednost kritički nastrojene ljude, sa posebno prilagođenim rečnikom i sadržajem prilagođenih polu „neprijatelja“, kao i njegovim ostalim, za javni interes, nebitnim karakterističnim osobinama, neće se, dakle, na kraju isplatiti?

Uprkos svemu tome, odnosno nemogućnosti i nepovoljnim okolnostima za saznavanje činjenica koje u zbiru vode do uverenja o tome da je Aleksandar Vučić taj koji je zarobio državu i sveo je na njegovog slugu, građani Srbije odavno su probili te blokade koje stoje ispred istine o načinima vladanja zlikovaca i njihovom upravljanju javnom imovinom.

Građani su svesni i, u smislu znanja o prilikama koje ih okružuju, uveliko spremni, a početku njihove pobune u pokušaju oslobađanja države od mafije stoje na putu strah, glad, izostanak snage usled loših uslova života, apatija i sve ono što odlikuje stanje pripadnika jednog takvog društva.

U takvim okolnostima, teško je imati očekivanja u pogledu njihovih odgovornosti.