Šamar žrtvama 1Foto: Luca Marziale / Danas

Двери – Dveri, pa kakav potez! Pošto jedna i po osoba ne bi stala iza vas, odlučili ste da kradete tuđe fotke, i tuđe napore predstavljate kao svoje.

Sramotne i glupe fore. Fotografija je nastala na protestu Ne davimo Beograd tokom postavljanja kamena temeljca za Beograd na vodi 2015. godine.

Ta ekipa okuplja mase na ulicama!

Odmah brišite ovo, vas bih podržala samo ako bi mi neko izvršio lobotomiju.

Arhitektica Iva Čukić iz Ne davimo Beograd napisala je ovu objavu na društvenim mrežama ispod fotografije na kojoj se vidi i ona i još mnogo ljudi koji su učestvovali na pomenutom protestu Ne davimo Beograd, a koju su Dveri iskoristile za potrebe sopstvene promocije.

To se dogodilo samo dva dana nakon emisije Utisak nedelje, u kojoj su učestvovali Radomir Lazović iz Ne davimo Beograd, Boris Tadić, predsednik Socijaldemokratske stranke, i lider Dveri Boško Obradović.

Iz subjektivnog ugla posmatrano, dva dana nakon što je Radomir Lazović ušavši u oštru polemiku sa Obradovićem, poznatom po građenju svoje političke prepoznatljivosti i platforme na veličanju osuđenih ratnih zločinaca, a time i vređanju njihovih žrtava koji se broje u desetinama i desetinama hiljada na prostorima bivše Jugoslavije, uspeo da šefa dverjanina dovede do ivice propasti čak i pred biračima na čije glasove računa.

Politička pozicija zasnovana ne samo na vređanju žrtava druge nacionalnosti i vere, već i na vređanju razuma i osećanja građana Srbije koji se srame od ovakvih istupa javnih ličnosti u Srbiji, pogotovo onih koji pretenduju i žele da osvoje funkcije predsednika države na predstojećim izborima, poput Obradovića, daleko je, pokazalo se u emisiji Utisak nedelje, i od one Borisa Tadića, za vreme čije vlasti je usvojena sramna rezolucija Skupštine Srbije, u kojoj se ne pominje reč genocid, već zločin nad srebreničkim muslimanima i Bošnjacima.

Tako je Obradović ostavio po strani zamerke Radomira Lazovića o tome da su njegova hvalisanja o tome kako su Dveri imale uspeha u kontroli nedavnog referenduma, neosnovana i da su bez konkretnih rezultata, bar po broju primedbi koje su podneli, te napao i predstavnika Ne davimo Beograd i Borisa Tadića da priznaju da se u Srebrenici dogodio genocid.

Tadić se, upustivši u polemiku, pokazao, s druge strane, kao onaj koji se hvali uspehom iz 2010. godine, da ne pomene reč genocid u skupštinskoj rezoluciji, što je, takođe, šamar žrtvama i svima koji sa njima saosećaju.

Uprkos pozivanju, na kako kaže, presude Međunarodnog suda pravde, koji ono što su bosanski Srbi učinili u Srebrenici 1995. godine, jasno kvalifikuje kao genocid.

Dokle će se ovdašnji političari hvaliti takvim „manevrima“ i predstavljati to kao uslugu ili zaslugu koja bi trebalo da im bude priznata u odnosu na ciljeve i sadržaje javnog interesa građana Srbije?

Dokle će izbegavanje da se zločini jasno nazovu pravim imenom biti gotovo ključno za ideju o tome da je to najbolji način za pristup biračkom telu?

S druge strane, dokle će najistaknutiji opozicionari, poput Boška Obradovića, Vuka Jeremića i ostalih, graditi svoje političke karijere na veličanju ili negiranju genocida i odgovornosti pojedinaca za strahovite zločine i genocid koji su tokom rata počinjeni u ime građana Srbije?

Zar nije upravo to takozvani prvi greh onog kojeg tako silovito žele da skinu sa vlasti – Aleksandra Vučića?

Najočiglednijeg ratnog profitera, huškača i podstrekivača na ubistva i masakr nad ljudima druge nacionalnosti i vere, odnosno njegovog načina da se istakne i potom u potpunosti zauzme vlast, dovodeći građane kojima autokratski i brutalno vlada unazad već celu deceniju u potlačen i teškom korupcijom nezavidan i očajan položaj, nezabeležen na evropskom tlu.

Za razliku od Borisa Tadića, Radomir Lazović je jasno izgovorio da se u Srebrenici dogodio genocid, konačno bez obzira na svest o tome šta ta reč izaziva u svesti prosečnog glasača u Srbiji. To je kod Boška Obradovića u pomenutoj emisiji izazvalo salve zadovoljstva, dok mu je sa Tadićem bilo malo teže da se izbori.

Ali, sa stanovišta opšteg dobra, ne njegovom, već Tadićevom zaslugom.

„Zaslugom“ koji se očitava u tome da dok je bio u prilici i na funkciji šefa države, nije učinio ono što savest svakog iole normalnog čoveka nalaže, da se ljudski obrati žrtvama režima Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, političkog učitelja onog kojeg sada navodno želi da obori sa vlasti.

Vlasti koju mu je Vučić svakako uzeo, pobedom na izborima 2012. godine.

Dakle, sve i da je radio po nalogu ljudskosti i savest, a nije, pao bi sa vlasti, a mogao je sa pozicije predsednika države da napravi istorijski obrt i zabeleži činjenicu da je Srbija imala predsednika koji je priznao da se u Srebrenici dogodio – genocid.

Jer, svako izbegavanje tog termina, ne samo da je svesno plasiranje laži, već je suštinski svrstavanje na stranu onih koji ne samo da relativizuju strahote koji su pojedinci učinili, već predstavlja i ostavljanje tereta odgovornosti na leđima građana Srbije koji sa tim nemaju nikakve veze, osim u smislu žrtava brutalne medijske propagande i unošenja straha za goli život u teškom siromaštvu.

I to od strane koga?

Pa, upravo onog koji je u svemu aktivno učestvovao i dan danas mu, kao predsedniku Srbije, ne pada na pamet da se pokaje već mu odgovara da teret nosimo svi mi koji ovde živimo, stideli se ili ne.

Zavisi od toga koliko smo u privilegijama da se stidimo…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.