Snovi o velikoj Srbiji

S obzirom na to da je izostala lustracija nakon petooktobarske revolucije, iz manje više opravdanih razloga, jer su vlast Slobodana Miloševića rušile nacionalističke stranke, uz izuzetak par pojedinaca iz njih, koji nisu bili dovoljno jaki da bi sproveli taj proces – shvatanje javnog interesa građana identifikovano je sa politikama nosilaca stanja na ivici sukoba i povratka u nebezbednosne vrtloge. Zapravo, izbori u Srbiji su se oduvek dobijali na nacionalističkim platformama, netrpeljivosti prema drugim narodima, rasizmu, ograničavanju manjinskih prava. Izbori se ovde dobijaju na snažnoj negaciji onog drugog umesto na poboljšanju katastrofalnih uslova života sebe samih.

Nametanje osećanja ugroženosti i opravdanje nasilništva lažnim prikazom stvarnosti u kojoj se brižljivo gradi pozicija žrtve, metod je kojim politička elita vlada građanima Srbije još od raspada Jugoslavije, dve i po decenije unazad. Javno mnjenje opterećeno i isključivo određeno takvom slikom sveta nalazi se u bezizlaznoj situaciji. Nemoguće je očekivati od građana Srbije, koji žive u sistemu određenom na svim nivoima iskrivljenim činjenicama stvorenim po meri onih čiji je interes izbegavanje odgovornosti za smrt i masovno uništavanje života, da se odupru tim lažima i zasnuju svoja očekivanja na drugačijim osnovama.

Tako građani Srbije i sedamnaest godina nakon revolucije, uoči izbora, padaju u nacionalistički trans, vapeći za izjavama i postupcima koje im predano i sa ogromnim zadovoljstvom isporučuje politička elita. Kao i uvek, na čelu tog trona za zadovoljenje najnižih potreba nalazi se Ivica Dačić, štreber i jedan od najboljih učenika ratno-zločinačkog režima svog političkog oca Slobodana Miloševića. Tu su, razume se, i Tomislav Nikolić, kao i njegov politički sin Aleksandar Vučić, takođe, spremni da za sekund sruše sve iluzije onih koji su u proteklih pet godina, koliko je Srpska napredna stranka na vlasti, bili u uverenju da su se istinski promenili u odnosu na angažman devedesetih godina. Istina je, međutim, da je ta promena samo usklađena sa aktuelnim društveno političkim zbivanjima, odnosno da su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić promenjeni samo onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju. Nemoguće je danas otići na brdo iznad Sarajeva sa kosturskom glavom na haubi udobnog vozila i uživati u plodovima svog ratnog huškastva posmatrajući kako bombe i meci zasipaju grad. Nemoguće je, takođe, voziti se po kostima na ratištima širom bivših jugoslovenskih republika, planirajući granice velike Srbije Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. Jednostavno, to više nije moguće. Međutim, na istoj osnovi i žaru tadašnjih ideja moguće je voditi baš ovakvu politiku kojoj svedočimo. Da se razumemo, ne samo tokom vlasti bivših radikala i njihovih ratnih drugara – socijalista, već i tokom vlasti demokrata, a to je svojski trud na zataškavanju odgovornosti te pogubne politike održavanjem stanja na ivici sukoba i gajenjem mržnje prema susedima. S obzirom na spoljašnje okolnosti, koje nameću prilike nezavisne od volje ovdašnjih političkih elita, ta kočnica napretka logična je i jedina moguća posledica njihovog pređašnjeg delovanja. Stoga je ono zapravo u potpunosti nepromenjeno. O tome svedoči i to njihovo iščekivanje i radovanje svakoj naznaci obrta na spoljnopolitičkom planu, koje bi im omogućilo da deluju u okolnostima prihvatljivijim za njih. Vraćanju starim snovima o velikoj Srbiji, jer to je njihova suština i obrazac, njihov jedini poriv i izlaz za opstanak na političkoj sceni. A šta to dalje znači. Znači opstanak njihovog bogatstva i privilegija koje su stekli sprovođenjem te retrogradne ideje preko leđa građana – mrtvih i osiromašenih sasvim izvesno za nekoliko generacija koje tek dolaze. A to je, svakako, mnogo važnije od svega. To je njihova borba na život i smrt – protiv građana.