Suze u šerpi

Buka je bila velika, ljudi su bili odvažni. Udarajući u šerpe, duvajući u pištaljke ili trube.

Razume se, reč je o beogradskom fenomenu protesta, o glavnom gradu, sa mnogim privilegijama, kao što su i privilegije dostupnosti više informacija i pristupima kritičkih osvrta i zaključaka na osnovu iskustva represije vlasti nad običnim ljudima.

Više televizijskih kanala, internet, mogućnost da se vide i čuju oni koji nisu pod uticajem ili su se odupreli brutalnoj režimskoj propagandi.

Stoga, ne čudi entuzijazam i optimističan pristup izražen u delu „naroda“ u susret budućim događajima, poput predviđanja ishoda predstojećih izbora.

Sve se češće može čuti među nezadovoljnicima da sledi početak apsolutnog kraja diktatorskog režima.

Kao argument za takav zaključak ističu ne samo buku koju zajedno sa svojim komšijama prave u svom kraju već i „strah“ predstavnika vlasti time što su unajmili ili naterali huligane i navijače da provaljuju u tuđe zgrade, usred policijskog časa, odnose na krovove ozvučenje i pale baklje za podršku režimu Aleksandra Vučića.

Policija ih nije u tome sprečavala i sve je bilo jasno. Jasno kome? Onima kojima su te baklje i nasilje bili upućeni, dakle, ljudima sa šerpama, običnim ljudima i predstavnicima opozicije.

Njima je, zapravo, manje više sve bilo jasno i bez ovog novonastalog dokaza – da vlast zloupotrebljava moć i da je u stanju da izvede huligane na ulicu da se pobiju i obračunavaju sa običnim šerpama.

Zato, moglo bi se zaključiti da je takav postupak diktatora usmeren na to da njih dodatno iznervira, ali, pre svega, da zagluši buku koju prave kutlačama o prazne lonce, kako bi sprečili opasnost da ta buka stigne i do većinske Srbije, onim građanima koji ne žive u privilegijama opozicionarstva i kritičarstva, a kojih je daleko, daleko više.

Takođe, vlast lako obrne situaciju u smislu toga da se cela pobuna protiv aktuelnog režima svodi na podršku jednom ili najviše dvojici opozicionara, učesnika bivše vlasti, koji žive u izobilju i bogatstvu za razliku od običnih ljudi.

Pa se prezir usmerava prema vilama i milionima Dragana Đilasa, koji, uprkos lošoj reputaciji, ne samo kod onih građana koji su pod nepodnošljivom propagandom već i onih koji su izvesno, čak i više od njega, protiv režima Aleksandra Vučića, ne odustaje i nameće se da bude taj koji će povesti ljude i srušiti vlast.

Plač kojem nas je izložio zbog toga što su se huligani okupili ispred kuće u kojoj žive njegova deca, razume se, u svakom iole normalnom čoveku izazvao je sažaljenje i bes prema vlastima.

Međutim, nekako u skladu sa potpunim odsustvom svesti o tome da bi, s obzirom na svoju političku reputaciju, stečenu tokom tranzicije i učešćem u vlasti prethodnog režima, ne čudi što ovaj političar, daleko privilegovaniji sa pozicije moći i bogatstva od ostalih ljudi, nikada nije zaplakao javno zbog toga što su recimo siromašni građani izbacivani iz svojih stanova direktno na ulicu, ispred kontejnera, kao budućeg načina prehrane porodica, zbog neplaćenih par računa.

Da je plakao javno i uživo u televizijskom programu, bar zbog jednog takvog primera, plač zbog sopstvene sudbine delovao bi dosledan u smislu čistih namera i dokaza promene u političkoj osionosti jednog takvog, sa pozicije politike, ekonomskog moćnika – kakav je bio.

Ovako su obespravljeni, osiromašeni, izbačeni na ulicu, ostali bez posla, bez osnovnih sredstava za goli život svoje dece, koji lupaju u prazne i gladne šerpe, dovedeni u prilike saosećanja sa ovim opozicionim liderom, plačući zajedno sa njim iz svojih bednih uslova života.

Razume se da je odgovor vlasti na plač Dragana Đilasa bio u smislu toga da on nikada nije izrazio saosećanje zbog navodnog napada (insceniranog u smislu zloupotrebe čak i sopstvene dece, koja dodirne tačke sa Đilasovom nemaju) na decu Aleksandra Vučića.

Ovaj osvrt i pokušaj analize naravno da nema veze sa tom argumentacijom i propagandom. Ima veze sa navodima na početku teksta.

Da dokle god u prvim redovima u borbi protiv diktatorskog režima Aleksandra Vučića budu moćnici, prebogati ljudi, kojima nije bilo, u najmanju ruku, neprijatno da posluju i zarađuju milione u vremenu tranzicije u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope, opozicionarstvo i borba protiv vlasti biće deo privilegovanosti na različitim nivoima.

Njega naspram nas koji lupamo u šerpe, i nas koji lupamo u šerpe i gulimo đonove i misli protestujući naspram ostalih građana koji nemaju ni priliku da vide, čuju ili misle zbog brutalne propaganda Vučićevog režima. A iznad svih nas ostaće ratnoratnohuškačka i korumpirana vlast Aleksandra Vučića.