U čemu su isti?

Izgubio ga je, preciznije – nikada ga nije ni imao, još od početka devedesetih godina kada se kao politička figura i potrčko Vojislava Šešelja probio u kontekstu ratno zločinačkog huškača i profitera na smrti i gladi naroda bivše Jugoslavije.

Kao i sopstvenog, koji je nemilice gurao u zločinačke pohode i samoubistva, drastično siromašenje i zgrtanje bogatstva na takvoj vrsti nepočinstva. O tome koliko je njegova „politička“ karijera uticala na živote stotine hiljada, miliona ljudi, tek će da se pišu istorijski udžbenici i svedočanstva.

Do tada, možemo reći da svedočimo katastrofalnim posledicama od njega, svakako, manjih grešnika, poput ovdašnjih političara sa navodno suprotnog političkog spektra, obrazovne i kulturne elite, koja je decenijama žmurila ili, jednostavno, bila neosetljiva na ta njegova zločinstva iz poslednje decenije 20. veka.

Da li je iko mogao pretpostaviti da bi jedan takav politički monstrum koji je dovlačio pivo ratnicima i dobrovoljcima radikalnih i koljačkih gardi i vojske njegovog tadašnjeg lidera Vojislava Šešelja, potom, u svakoj prilici pozivao na ubistva i istrebljena, progon ljudi različite nacionalne i verske pripadnosti, da će danas, na vlasti, biti drugačiji od onoga kakav upravo jeste.

Korumpiran, nasilan, pun mržnje, iskompleksiran, mračan, plačljiv, osujećen, paranoičan, i tome sličnim određenjima koji „krase“ njegovu ličnost.

Da neće inspirisati sa najviših, autoritarnih pozicija, koje je zauzeo, paljenje kuća, zatočeništvu, apsolutnom siromašenju i stigmatizaciji običnih ljudi, koji su se ohrabrili da očigledne istine izbace na svetlost dana. Da neće okupirati ceo javni prostor i medije, zabraniti ljudima da misle ukoliko su im misli i u najmanjoj meri usmerene na kritiku stanja društva kojim vlada.

Čini se da logičnosti i očigledne sledstvenosti u Srbiji nije moguće izbeći. Nema intervencija i snage da se tome na stane na put. Jer, izbegavanje pominjanja reči genocid, ratni zločin, etničko čišćenje, problematičnosti zverstava na koje je aktuelni predsednik sa svojim tadašnjih šefom Vojislavom Šešeljem inspirisao i gde se politički profilisao i tako snažno pozicionirao, od strane njemu političkih oponenata, odnosno opozicije, od početka dvehiljadite i petooktobarske revolucije, do danas, od Aleksandra Vučića pravi i gradi takoreći normalnog i legitimnog političara, koji ima sva prava da nastavi da deluje i bavi se poslom koji je započeo davne 1990. godine.

Da li njegovi glavni i najuticajniji politički oponenti to čine idući linijom manjeg otpora, verujući da ga je teško pobediti na osnovama koje su elementarno ljudske i koje će biti položene u temelj njihovog daljeg političkog delovanja – priznati da su zlikovci, među kojima je i Aleksandar Vučić – inspirisali narod na genocid i zločin, ili, pak, istinski misle da su ta zverstva i agresija Srbije nad republikama bivše Jugoslavije opravdana i bila poželjna, manje je danas važno.

Važno je to da su upravo oni, najveći politički protivnici Aleksandra Vučića, koji se danas bore protiv njega za vlast i navodno izbavljenje društva iz mraka korupcije i potpuno poremećenih najosnovnijih ljudskih vrednosti, po tim pitanjima na njegovoj strani naspram istine a time i celog društva, zajednice kojom žele da upravljaju.

Muk i ćutanje, ili u najvećoj meri veličanje ratno zločinačkih pohoda Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Aleksandra Vučića, koji vladaju u trenutno najjačem opozicionom taboru, kao i u vlasti čiji su deo bili od početka dvehiljadite do pada i konačne pobede Aleksandra Vučića, 2012. godine, odredili su katastrofalnu sudbinu naše dece, nas samih, i posle svrgavanja te zločinačke koalicije. Njihova je odgovornost, stoga, gotovo podudarna sa onom koju su imali direktni izvršitelji genocida i ratnih zločina, a koji su danas na pozicijama vlasti.

Dalje, da li se podržavanje ratno zločinačke politike tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji može odvojeno nasloniti na procese koji su danas aktuelni u zapadnom svetu, u jačanju nacionalizma, fašizma i mržnje prema izbeglicama i migrantima?

Na jačanju kobne desnice koja preti da konačno slomi na svim nivoima ljude drugačije boje kože i nacionalnosti od evropske i američke? Da se za one koji su podržavali i dalje podržavaju, odnosno prećutkuju monstruoznosti koje su najveći balkanski krvnici činili deset godina, od 1990. do 2000. godine, jednostavno kaže da prate „trendove“ u svetu i da zato zauzimaju desne i nacionalističke pozicije?

Čini se da ne. Mi ovde, ipak, imamo specifičnost koju ne delimo sa narodima Evrope, odnosno okolnostima koje su ih pratile posle Drugog svetskog rata i Hitlera. Mi smo društvo koje je na evropskom tlu počinilo genocid nad muslimanima u novijoj istoriji. Vrlo bliskoj.

Neistinito je, dakle, to poređenje. Sklanjanje odgovornosti, prelaženje preko idiotizma i zlobe za podržavanje i prećutkivanje činjenica iz najmračnijeg doba naše istorije oni jednostavno nisu zaslužili. Članovi naše zajednice, našeg društva, obični ljudi, žrtve… zaslužili su mnogo bolje od njih svih.