Zašto su Rusi "stavili" Vučića u cev?

Priča o ruskom naoružanju, koje je stiglo, ili će tek stići u Srbiju, bizarnost je kojom ovdašnji zvaničnici, predvođeni Vučićem, pokušavaju da impresioniraju domaću javnost, predstavljajući rezultate njegove posete Ruskoj Federaciji ratnohuškačkom retorikom usmerenoj ka susednim državama.

A najnovija priča kojom se pokušavaju zadiviti građani jeste ona o priključivanju Srbije čuvenom Turskom toku u snabdevanju ruskim gasom. I ona ima obrise bizarnosti, s obzirom na ne tako davno odustajanje od izgradnje gasnog toka, dela paketa za prodaju Naftne industrije Srbije Rusiji za sitan novac i praktično poklanjanje prirodnih resursa za eksploataciju u godinama koje su usledile.

Pored oružja i gasa, još jedna opasna tema kojom se zadivljuju građani Srbije, tokom boravka predsednika države u Rusiji, jeste Kosovo, odnosno njegov poziv Putinu da se Rusija uključi u dijalog Beograda i Prištine u rešavanju kosovskog problema, kao ključnog za bezbednost u regionu i napretku na putu evropskih integracija. Ako se imaju u vidu činjenice o tome da evropske integracije stoje nasuprot interesima Rusije, kojoj Evropska unija svakih šest meseci, godinama unazad, obnavlja sankcije, nelogičnost i neusklađenost navedenih elemenata dobijaju na snazi i teško ih je opravdati načelnim govorima o tome da diplomatija dozvoljava i ovakve kontradiktorne postavke u samoj osnovi.

Spremnost da se veruje u nemoguće, u nepostojanje apsurda u određenjima rusko-srpskih odnosa naspram evropskih integracije Srbije, da se relativizuje sukob koji Rusija ima sa Unijom, kao i neprestani govor o tome kako se zapravo tih sankcija niko ne pridržava i kako svi ustvari zadovoljno i bezbrižno sarađuju i razvijaju odnose sa Rusijom, uprkos embargu, logičan je ishod verovanja da je Rusija najbolji prijatelj Srbije, da joj najviše pomaže i da stoji čvrsto na strani odbrane srpskih nacionalnih interesa. Taj mitomanski odnos proizvod je medijske manipulacije koju opet diktira ne samo aktuelna vlast Aleksandra Vučića, već gotovo cela politička scena, i ona koja predstavlja opoziciju. Stoga, tumačenja postupaka i stavova koje zastupa politika Aleksandra Vučiča – da je na delu pacifikacija i preobraćanje onog preovlađujućeg krutog biračkog tela iz nacionalističkog u proevropsko, kao i da je ovakav odnos nužan, odnosno da Vučić vrlo dobro „zna šta radi“, čini se da nikako ne stoji i ne može da umiri one koji očekuju da se na kraju tog procesa ispune ciljevi iz evropske agende.

Sledeća faza u pokušajima opravdanja sve jačeg povezivanja sa Rusijom u trenucima kada se od Srbije očekuje da kao nikad do sad iskaže jasnu opredeljenost za evropske integracije, iscrpljuje se u navodima kako toj državi zapravo uopšte nije toliko stalo do uticaja koji će imati u regionu Zapadnog Balkana, kako je reč o jednoj velesili koja ne mari za malu Srbiju i druge države na ovim prostorima, a naklonost koju pokazuje proizilazi iz čiste bratske ljubavi i bezinteresnog obzira. Ipak, iskustva iz skorije prošlosti i činjenice o tome da se ta država sumnjiči za pokušaje državnog udara u dve države Zapadnog Balkana zbog opredeljenosti za NATO integracije, iako u domaćem javnom mnjenju duboko potisnute, postoje i prete Srbiji.

Ruski mediji, prenose poznavaoci tamošnjih prilika, pridaju veliki značaj poseti srpskog predsednika Moskvi i susretu sa predsednikom Ruske Federacije. Ističu da od kada je Rusija u izolaciji zbog sankcija i sukoba sa Evropskom unijom, na značaju dobijaju svi gosti, bez obzira na objektivnu relevantnost, imajući u vidu retkost dolaska stranih zvaničnika sa prijateljskim predznakom. Tako se dogodilo, prema tumačenju ruskih analitičara, da Putin Vučićevu posetu koristi za predizbornu kampanju i predstojeće izbore za predsednika Ruske Federacije. Istovremeno, imajući u vidu duboku naklonost koju srpski građani izražavaju prema Vladimiru Putinu, Vučić, takođe, koristi trenutke provedene sa Putinom za sopstvenu promociju u susret izborima u Srbiji. Taj, na prvi pogled, bezazlen odnos i korist koju dvojica državnika crpe iz susreta ima duboke praktične posledice na budućnost Srbije, razume se, više nego na budućnost Rusije. Jer ta država svakako stoji na suprotnoj strani od EU, čijem članstvu Srbija navodno teži. Taj paradoks moguće je preležati na neko vreme relativizacijom, ali suočavanje sa njim doći će izvesno prekasno i na štetu interesa građana Srbije.